ZVIZDUCI U JARUZI

Juce se predsedniku SNS-a, Aleksandru Vucicu, dogodilo nesto sto Slobodanu Milosevicu nikada nije. Pao je Milosevic sa vlasti, ali nije doziveo da njegova politika bude izvizdana na otvorenoj sceni. Vucic nije vise u stanju ni da odrzi Potemkinova sela. Na kontrolisanom prostoru, sa „narodom“ autobusima dovezenim , nije vise u stanju da odrzi privid „zlatnog doba“ kojim nas sa uzurpiranih medija zasipa.

Juce, na proslavi Dana drzavnosti Republike Srbije, Ana Brnabic, devojacko Fikus, izvizdana je na mestu koje je, po logici stvari, moralo biti „sigurna kuca“ za jos jedno propovedanje „Vucicevim svedocima“. Desilo se nesto neocekivano. Jedna grupa gradjana sa zastavama Dveri i SNP Nasi zvizdala je premijerci i i skandirala pogrdno na pomen predsednika Vucica. Uzalud se Fikus upirao da zvuci odlucno i da pricu okrene na nekakvu borbu protiv fasizma. Uzalud obecanje da Srbija takve stvari nece dozvoliti. Valjda su ona i Vucic Srbija…Utisak dana je da se konci polako gube. Da su pukotine sve sire i da jednu promasenu politiku niko vise ne moze opravdati niti bilo koga ubediti u njenu ispravnost.

Uopste ne ulazim u pricu ko su ljudi koji su juce zvizdali. Poenta koja do hipnotisanih mozgova koji nasu zemlju vode je u sledecem. Protiv trenutne vlasti u Srbiji su i ekstremni desnicari i ekstremni levicari. Ljudi koji u Vucicu vide izdajnika Kosova i ljudi koji u njemu vide prepreku evropskim integracijama. Covek je uspeo nemoguce. Da ujedini i cetnike i partizane. Svako sa svoje tacke gledista vidi pogubnost sistema koji je Vucic uspostavio.

To je postigao neprekidnim, svakodnevnim , zabijanjem prsta u oko normalnosti. Okruzio se buzdovanima kojima je lako manipulisati, ali se sve vise ispostavlja da je i sam buzdovan koji ne prepoznaje trenutak u kom se nalazi. Umesto da osudi i opere ruke od najbahatijih u svojim redovima, on uporno podrzava bahacenje i vredjanje zdravog razuma normalnih ljudi. Umesto da se ogradi makar od najiritantnijih i njihovih postupaka, Vucic pokusava objasniti narodu da je crno zapravo belo i da trebamo vise verovati njemu nego sopstvenim ocima, praznim novcanicima i svojoj ponizenosti. Ponizenje koje obicnom gradjaninu svakodnevno servira je ono sto ne oseca i ono sto ce ga kostati toliko voljene vlasti. Svojom bezobzirnom bahatoscu uspeo je nesto sto niko jos od iste te jaruge sa pocetka 19. veka nije. Od dahija do danas niko nije uspeo da ujedini kuku i motiku. Vucic je na pravom putu.