U INAT SOPSTVENOJ DECI

Sukob generacija sasvim je normalna pojava svuda u svetu. Ljudi razlicite starosne dobi imaju, sto je i logicno, potpuno drugaciji pogled na svet. Jednostavno zivot posmatraju svako iz svoga ugla i svakome se cini da je bas njegov pogled na svet jedini ispravan. Istina je, kao i obicno negde na sredini. Svako je manje ili vise pristrasan. Taj deo u potpunosti razumem.

Ono sto je za nasu sredinu specificno je odsustvo svesti starih ljudi da je ovo svet koji treba da ostave buducim generacijama. Da o tom svetu buducnosti treba da odlucuju ti mladi ljudi koji ce u njemu i ziveti. Vrti se cesto prica na netu kako su se starci u Japanu dobrovoljno prijavljivali da se angazuju u ozracenim podrucjima prilikom nuklearne katastrofe u Fukusimi. Na tom nivou svesti su. Svesna odluka da zamene i zastite mlade ljude ciji zivot je tek poceo. Bojim se da je nase drustvo u debelom problemu po tom pitanju. Ovde, u vecini slucajeva, postoji neki duboki animozitet starih prema mladima. Zivimo u drustvu u kome je penzionera koliko i zaposlenih. Cest je slucaj da su penzije vece i od plata. Da i ne pominjem da mnogo mladih i nema posao. Koliko sam samo puta slusao penzionerske price o tome kako omladina nece da radi. Kako su oni u svoje vreme radili i stvarali. Ispade sada da je to sto su ziveli u Titovoj jugoslaviji nekakvo njihovo umece i da bi sadasnja omladina mogla isto tako, ali ne ume i nece.

Mozda sam gresan, ali u nastupima pojedinih starih ljudi oseca se ljubomora prema mladima. Zavist sto je zivot tek pred njima i sumanuta zelja da mladima bude sto gore. Mnogo je cesta situacija svih ovih godina da su dve mladje generecije u kuci protiv vlasti, jer se objektivno jako tesko zivi, a najstariji su zadrto za vlast. To je sa Vucicem kulminiralo. Uzeo im deo penzija, svojim ocima gledaju decu kako se muce a neretko i napustaju zemlju,ali velika vecina penzionera zadrto glasa za Vucica. Kao u inat buducnosti i sopstvenoj deci. Mogu da shvatim i razlicitost misljenja i generacijski jaz, ali ne mogu da shvatim da ljudi u situaciji kada su im i sin i unuk protiv vlasti, sebicno i dalje glasaju za istu tu vlast. Zar ne pomisle nekad da bi trebali, barem da ne glasaju ako vec nece onako kako ih sopstvena deca nagovaraju. Da buducnost prepuste onima koji ce u toj buducnosti i ziveti. Da je sami kreiraju pa kako im bude.

Zbog ove ceste pojave ogromno postovanje imam prema starim ljudima koji se ne uklapaju u ovaj obrazac. Koji rame uz rame sa mladima, bore se za buducnost po meri nekih buducih generacija. U pitanju su ljudi koji gledaju u buducnost sa radoscu i zeljom da iza sebe ostave neki bolji svet u kome ce njihova deca moci da zive dostojanstveno. Ima ih u nasoj Pozegi cela grupa. Pomenucu samo Veru, Zoru, Obrada i Panta. Prvi mi na pamet padaju a ima ih jos prilicno i svi zasluzuju postovanje.

Resenje kako se boriti protiv destruktivne penzionerske vecine je jedna duhovita akcija koju neko davno predlozi. „Svako da sakrije licnu kartu babi i dedi na dan izbora“. Vucic bi se zaprepastio rezultatima.