Tamo daleko bilo

Gospodine predsedniče, Aleksandre Vučiću, želim javno da Vam se zahvalim za civilizacijski iskorak koji smo učinili ovih dana. Konačno smo se rešili istorije koja nam ništa dobro nije donela. Šta imamo slaviti proboj Solunskog fronta? Morao se pojaviti veliki čovek da to jednom preseče.

Kako bi danas odjeknulo u svetu da mi slavimo pobedu protiv sadašnjih iskrenih prijatelja. Na protivničkoj strani su bili preci naših danas najbližih. Počev od Erdogana, preko Merkel pa do Kurca, mili predsedniče. Zar treba ova iskrena prijateljstva i evropsku budućnost Srbije da dovodimo u pitanje slaveći neke gedže od pre sto godina?

Ako ćemo pošteno tu se istina i zaobilazila sto godina sve dok se Vi niste pojavili i narodu sve rekli u oči. Te seljačine iz rata nisu ni dolazile. To im je bio jedini način da mrdnu od kuće. Znam po pokojnom pradedi. Taj je imao spremnu torbu sa parom vunenih čarapa i dugačkim gaćama. Čim neko negde metak opali on kreće. Naputovalo se to, gospodine predsedniče. Nisu dolazili kući po 7-8 godina. Nije ih uopšte bilo briga za BDP. Čudno nisu krenuli da se povlače u neku vukojebinu nego pravo na grčko primorje? Još godine tamo proveli. Sunčali se i kupali na Krfu a noročito na Vidu. Seljačka posla, gospodine predsedniče. Dobro ste Vi to prozreli i toj zloupotrebi stali na put. Odvažno kako samo Vi i Marko Đurić znate.

Uostalom, ni Amerika nema nacionalni praznik posvećen tolikim postradalim peračima prozora. Čudna mi čuda-izginuli u ratu. Takav je posao. Gde se puca tu se i gine. Najbolje da sto godina pričamo o tome.