SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 9. DEO

Sto se roda u vojsci tice, nastavio sam porodicnu tradiciju. Pionirska inzinjerija. Isto kao i otac. Srpski receno postavljanje i deaktiviranje pesadijskih i protivtenkovskih mina. Prilicno interesantno.

U toku obuke sedam dana je odvojeno za obuku na inzinjerijskim masinama. One su bas razlicite. Od vanbrodskog motora, preko motorne testere i minopolagaca do kompresora. Izdele nas na grupe i svaka grupa biva obucena na jednoj od masina. Sedam dana traje ta obuka i dobija se papir o obucenosti koji vazi i u civilstvu. Najveca navala je na vanbrodski motor. Em se vozikas po reci em dobijas dozvolu za upravljanje motornim camcem koja vazi i posle vojske. Radojko je dosledno „mimo svijet.“ Prijavim se za motornu testeru koju nece niko. Logika mi je bila da zivim u selu a o toj testeri pojma nemam. Umem samo strugati drva. Nikada nisam odsekao drvo niti se u to razumem Pa, ko velim, mozda nesto tu i naucim.

Naravno da nisam naucio nista. Sest dana provedosmo u hladu drvljanika uceci teoriju o motornoj testeri. Sedmi dan ispit. Propitase nas tu teoriju, presekosmo dva drveta i Radojko postade akademski gradjanin. Rukovalac motorne testere. Sprdnja i po.

Jednog popodneva cujem buku neku. Cujem zovu me po imenu. Vidim frka neka. Brzo da se javim komandiru cete. Ulazim u kancelariju, pozdravljam po propisu. “ Je li ti, Radovanovicu, bi rukovalac motorne testere?“ Da. “ Spremaj se i ponesi testeru. Treba da se odsece jedan bor koji se nageo nad komandom u gradu.“ Auuuu! Gospodine, potporucnice, ako ja budem obarao taj bor oboricu i komandu. Otici cemo na robiju i ja i vi koji ste mi dali papir da to umem raditi.“ Bog te jebo, sta cemo sad? Dal to ume ko?“ Postroji nas i otvoreno pita. Javlja se deckic iz Bijelog Polja, Esad Balijagic. Tek 19 godina. Jedva pismen. Gradjevinski radnik. Dobar i posten kao sunce. Kaze da to njemu zaista nije problem. Potporucniku svanu. Stavise Balijagica i „motornu segu“, kako kazu Crnogorci, u auto i odvezose. Vrato se tek uvece. Esad oborio drvo fantasticno. Vodili ga na rucak u restoran. Od tog momenta do kraja vojnog roka ziveo je kao gospodin. Njegovo je bilo samo da nastruze povremeno drva u drvljaniku. Drzali su ga kao malo vode na dlanu.

No, ja sam imao taj famozni papir. Zbog njega udjoh u sastav nekakvog Pionirskog odeljenja. To je odeljenje koje se koristi uglavnom za gasenje sumskih pozara. Desetak ljudi. Dobismo uzbunu jedan dan. U tom slucaju se pola magacina sa treceg sprata iznosi na pistu. Iznesmo i postrojismo se. Stize neki potpukovnik u kontrolu. Vodnik predade raport. „Ko je od vas rukovalac motorne testere?“ Vojnik Radojko Radovanovic, gospodine potpukovnice. „Mozes li ti nama, Radovanovicu, da ukljucis ovu testeru?“ Mogu, gospodine potpukovnice. Kontam, makar to znam. Odradim sve sto treba. Saug, gas… Ocepim testeru kako se i radi i trgnem. Ljudi, da sam ja otkinuo kanap kojim se pali ni po muke. Ja sam iscupao ceo deo u kojem taj kanap stoji. Nesrecni vodnik zaboravio da mi kaze da je testera krs i da se taj deo drzi na samo jednom srafu. Mora da se pridrzi drugom rukom sa strane kad se pali. “ Neces ti ovo upaliti danas, Radovanovicu.“ Vidim i ja da necu, gospodine potpukovnice.