SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 5. DEO

Pomenuh da nas je u ceti bilo egal. Tacno 76 Srba i Crnogoraca i tacno 76 Albanaca i Muslimana. Imali smo sjajan odnos. Od samog pocetka vodila se naoko surova zajebancija na nacionalnoj osnovi ,ali citav vojni rok nije se desila ni najmanja svadja po tom pitanju. Oni su nas zvali „cetnici“, mi njih „Turci“. Kad pisem o ovome svestan sam da ce zvucati nakaradno,ali nama je bilo skroz zabavno i vremenom smo se bas sprijateljili. Nista ne zblizi ljude kao zajednicka muka. Kad mi zajedno legnemo gladni da spavamo, verujte da smo braca.
Njima je bilo jos teze sto se hrane tice. To sto ne jedu svu hranu pravilo im je dodatni problem. Dovijali smo se kako smo umeli. Ako je za dorucak parce slanine i jaje, mi njima jaje oni nama slaninu. Ogromna je to kasarna. Mnogo vojske. Dugacak red za dorucak. Sa kraja reda neko zove Soljanin Damira koji stoji ispred mene. Pita ga jel on ne jede slaninu. U zelji da se njih dvojica razmene. „Soljanin je moj Turcin. Nadji sebi svog pa se igraj.“- dobacim mu ja, na opsti smeh okupljenih.
Bas ima tih situacija zbog kojih bi nas neko optuzio za nacionalizam a mi smo se, u stvari, samo dobro zezali. Ode taj isti Soljanin na vikend. Znalo se kad neko dolazi sa vikenda donosi nesto hrane. Jeste da stize u ponoc,ali nema to nikakve veze. Budi sve u spavaoni i podeli to sto se ima pojesti. Koliko smo bili gladni, reci ce vam cinjenica da nikada niko nije rekao: “ Necu da jedem, ponoc je. Pusti me da spavam.“ Ne. Svako ustaje, pojede sta mu se da i nastavlja da spava. Kao zivotinje, Bog te mazo. Stize Soljanin. Mi malo skepticni. Kontamo sta bi mogao doneti s obzirom na malo drugaciju ishranu od nase. Soljanin doneo pravu gozbu. Te piletina, te burek, te urmasice… Sedimo i u mraku jedemo. Kome sta zapadne u onoj pomrcini. Glodje neki batak Dragovic i kaze : “ Milicu, nisu ovi Turci losi. Ne treba ovo klati do pred kraj vojnog roka. “ Popadamo svi od smeha pa opet na spavanje.
U Crnoj Gori ima bas interesantnih muslimanskih porodica. Zadrzali su srpsko prezime. Bukvalno je jedan od brace primio islam. Svesni su srodstva sa delom porodice koji je ostao u hriscanstvu. Kod mene u ceti su bili Djukic Rustem i Korac Elvis. Mislim da je to najspecificnije za Berane. Sjajni momci. Rustemov cukundeda bio neki cuveni junak. Odsekao ne znam koliko turskih glava. Sablja mu u muzeju na Cetinju. Bez obzira na surovu zajebanciju postovali smo jako jedni druge. Cestitanje praznika obavezno. Secam se da je Rustem na Veliki petak uzeo iglu da zasije neko dugme koje mu je otpalo. Seti se u momentu da je Veliki petak i odustane.“ Ne moram danas, nije zapelo.“Citav vojni rok ga Dragovic „tera“ da prizna da ima kandilo na tavanu. Rustem se slatko smeje i kaze „priznao bih da je tako, jebo ga ti.“
U vojsci se noz zaduzuje prvi put kad ides na strazu. Dobio ja tu neku nozekanju, drzim ga u ruci i kazem : “ Konacno pravo oruzje.“ Pitaji me zasto. „Kad ubijes coveka iz puske ni ne vidis sta si uradio. Noz je drugo. Osecas kako se koprca. Vidis kako mu se gasi sjaj u ocima…“ Pu,ludace! Svi vec znaju da teram segu i ko ljudi se ismejemo. Divna iskustva imam sa tim ljudima. Sa nekima prijateljstvo za ceo zivot. Djukic Rustem, Korac Elvis, Musovic Muharem i Kujevic Fadil su moja braca.