SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 4. DEO

Vratim se ja sa tog jadnog vikenda u kasarnu. Cim smo dosli doceka nas poziv na akciju dobrovoljnog davanja krvi. Jeste da sam tek izasao iz bolnice,ali dva dana kuci su dva dana kuci. Prijavim se normalno kao da nisam bio na samrti pre pet dana.
Ujutru na smotri porucnik pozva da na jednu stranu predju svi koji su se prijavili za davanje krvi. Kod mene u ceti, inace, interesantna situacija. Srba i Crnogoraca 76 i tacno toliko Muslimana i Albanaca. Za davanje krvi prijavili se svi Srbi i Crnogorci sem Spalevica a od Muslimana i Albanaca samo neki Rastoder. Kad vide situaciju naknadno se prijavi i Spalevic. Kaze boji se i prvi mu je put, ali da se ne izdvaja.
Polegasmo Spalevic i ja krevet do kreveta. Dodje neki deckic, koji rukuje iglom. Prepade se mojih izbodenih ruku. Objasnih mu svoje bolnicke muke. Nadje mi venu iz prve. Sta ti je drzava. Da uzme ume. Da da nista. Prikacise i Spalevica. Vidim prebledeo kao krpa. „Spale, ja citao u novinama jednog tako prikacili i zaboravili. Sva mu krv istekla.“ Spalevic se kiselo smeska :“ Cuti,majku ti jebem,i onako hocu da se onesvestim.“ Napunismo kese i opet na dorucak. Sad kao davaoci. Pa na trcanje kao da nista nije ni bilo. Sta je pola litra krvi za coveka koji je izgubio 16,5 kilograma za 33 dana. Sve cekam pascu,ali ko u inat nista. Trcim i sam se sebi cudim. Pocinjem da shvatam da su fizicke granice coveka prilicno neispitane. Mnogo smo ih nisko postavili u odnosu na ono sto zaista mozemo. Pocinje vojnik Radojko Radovanovic da ulazi polako u kondiciju. 
Bolovi postaju malcice podnosljiviji. I dalje zaspim slomljen cim legnem. Cini mi se da nisam spavao ni minut probudim se. Pogledam na sat i vidim 4 ujutru. Jebo te,jos malo ustajanje. Ali jos malo i dorucak. Pomesana osecanja.