SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 24. DEO. POSLEDNJI.

Meni se u vojsci dogodilo ono o cemu bukvalno svaka klasa prica i masta. Skracenje. Famozna i toliko puta pominjana rec. Toliko smo mastali o tome da prosto nismo mogli poverovati kada nam saopstise da nam je vojni rok skracen sa 9 na 8 meseci. Umesto da kuci idem 4. decembra, isao sam 4.novembra. Ti zadnji dani bejahu bas dugi. Bukvalno kao deca pred ekskurziju smo brojali. „Jos tri puta da prespavamo pa kuci. Vojska nikad vise.“

Istog dana kada i ja kuci smo otisli nas petorica. Spalevic iz Kragujevca, Jovanovic iz Beograda, Soljanin iz Pljevalja, Musovic iz Novog Pazara i ja. Potpuno nadrealan osecaj. Razduzena uniforma, obuceni u civilno odelo… Sloboda. Posle dugo vremena bez cizama , bez opasaca i bez kape. Vidim  sebe kako hodam i sta radim i kapiram  da nisam normalan. Na izlasku iz prostorije mahinalno se hvatam za sada vec nepostojeci dzep na desnoj nogavici. Izdresirano trazim beretku koja sa mora staviti na glavu cim izlazis iz objekta. Hodamo nas petorica od kasarne do grada i ja vidim da smo mi, iako u farmerkama i patikama, slozili korak i potpuno nesvesno hodamo kao vojska. Jebo te, za 8 meseci torture napravili su od nas vrlo pristojnu vojsku. Klasicna dresura ciji efekti su neizbezni. Otpadnu u tom procesu neki Delibasic ili Ljumezi, ali od vecine naprave vojsku.

Svratismo u neku kafanu blizu zeleznicke stanice i posteno se opjanismo dok prevoz naidje. Ispozdravljasmo se kao rod rodjeni i izobecavasmo kako cemo se sretati redovno. I tada sam bio svestan da od te price nema nista. Tu vrstu vezanosti osetili bi opet samo na frontu. Nekako je i ona deo uniforme. Sem Zorana Jovanovica ostale nisam sreo niti smo kontaktirali ikada vise. Zivot nas odveo u neke druge price i Masline 2003. godine ostase ono sto i trebaju biti. Sa ove distance divna uspomena na zajednicke muke.

Kuci sam stigao u cetvrtak. Budim se kao ludak u pola 5 ujutru danima iako mogu spavati do kada zelim. Vec u subotu zvoni telefon. Zoran Jovanovic. Kako je progovorio cujem da nesto nije u redu. “ Jesi li cuo za Spalevica?“ Nisam. Sta? „Spalevic je poginuo.“  Okrenu mi se kuca oko glave. Jedva dodjoh sebi. Spalevic, onaj momak koji je prvi put dobrovoljno dao krv u vojsci, poginuo je u petak vece. Ziveo je u predgradju Kragujevca. Negde oko 19 sati krenuo je do trafike po cigarete. Peske. U jednom momentu pored njega je naisao medjugradski autobus. Bas kada je trebao proci pored Spalevica otvorila su se vrata gepeka. Udarila su ga sa strane, bukvalno mu odsekla ruku iz jednog poteza i bacila ga u kanal.  Vozac nista nije primetio. Spalevic je u kanalu iskrvario do smrti.

Jebena sudbina. Jebeno skracenje. Da nije skracenja bilo tog 5. novembra bio bi u kasarni. Mozda bi bio ziv danas i mozda bi neku malu plavu decu vodio u vrtic. Ovako, namucio se kao pas 8 meseci i kad je to konacno zavrseno i zivot mu se zavrsio. Kosmicka nepravda. Ja mu posvecujem ceo ovaj serijal o vojsci. Neka makar na ovaj nacin zivi u secanju svih nas.