SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 18. DEO

Jedna od obaveznih stvari za vreme sluzenja vojnog roka je i bacanje prave bombe. Prvo se vezba sa nekom skolskom. Izgleda i teska je isto kao prava. Bacamo to nekoliko dana po livadi kao da nismo normalni.
Dodje i taj dan za bacanje prave. U Podgorici ne postoji poligon za bacanje bombe. Zbog toga nas odvedose autobusima u Danilovgrad. Taj poligon je skroz profesionalan. Uradjen tako da se na sve mislilo. Bez obzira da li se neko boji ili se desi nezgoda da ispusti bombu, projektovan je tako da niko ne strada. Mere bezbednosti vrhunske. Stojimo na bezbednoj udaljenosti i samo onaj koji je na redu da bombu baci dobija jednu i ulazi u taj prostor iz koga se bacanje vrsi. Sve vreme uz tebe je kapetan koji ti do detalja sve objasni. Tu je i za slucaj ako se neko paralise od straha. U slucaju da bomba ispadne upada u tzv.“levak“ koji je odvodi da eksplodira ne mestu koje je bezopasno.
Dodjih i ja na red. Objasni kapetan sta i kako. Ispred nas brisan prostor na kome travke nema. Upravo tu eksplodiraju bacene bombe. Postupih po proceduri. Izvadih osigurac. Dokle god bombu drzis cvrsto u ruci opasnosti nema. Tek kada otpustis „kasiku“ sa strane bomba eksplodira posle nekoliko sekundi. Nisam se bojao. Ne svesno. Da, ipak , jesam pokazali su naredni trenuci. Zviznuo sam je u neku kupinu barem 20 metara dalje nego sto su ostale bombe padale. Kapetan pre nego sto zalegosmo rece: „Auu, al je baci, Radovanovicu!“ Grunu bomba i umresmo od smeha. Moj podsvesni strah se tako manifestovao, ocigledno. Bez posledica. Malo samo povecah poligon.