SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 17. DEO
Leto 2003. bese nenormalno i po merilima Podgorice. Sto dana za redom najvisa dnevna temperatura bila je 35 ili vise stepeni. Bez kapi kise. Pored mog strazarskog mesta bese livada u kojoj se trava potpuno osusila. Kao u pustinji.
Krajem septembra se naoblaci. Negde oko 23 sata pocela je kisa. Jaka kisa bez grmljavine. Padala je 5 dana i 5 noci bez prestanka. Menjao se samo intenzitet padanja. Bili smo kao misevi mokri. Pri polasku na smenu nemoguce je bilo zaobici reku vode koja je tekla. Moralo se preko toga preci. Cizme su momentalno bile pune vode. Tu susenja vise nema. Ostalo mi je u secanju da sam sledeci dan imao smenu od 13 do 15 sati. Gledam sa svog strazarskog mesta onu livadu i ne mogu svojim ocima da verujem. Samo 14 sati posto je pocela kisa livada je ozelenela. Iz onog pustinjskog pejzaza izrasla je zelena trava od 2-3 cm. Bukvalno da sedis i gledas kako trava raste. Tolika je valjda, bila susa da je trava od te iznenadne vode prosto buknula.
Mnogo je zajeban osecaj biti mokar. Obukosmo suvo odelo, ali problem nastade jer vise suvog odela nije bilo. Cizme pune vode da i ne pominjem. Dzaba obujes suve carape kada su cizme mokre. Dozvolise nam da zalozimo pec i da susimo odecu. Teorijski dobro zvuci, ali prakticno nema sanse da teska vojna odeca bude suva za 4 sata pored peci. Obuces ono polusuvo. Izadjes napolje i osecas kako se na tebi hladi a kisa neprekidno pada. Kao kosmar. Noge stalno mokre. Mislim da smo navukli reume dovoljno za tri zivota.
Nikome na pamet ne pada da nam nadje kakvu smenu ili da kaze, na primer, „ljudi ne budalite se i ne propadajte u ovoj vodi. “ Realno ni sami nismo znali ni sta cuvamo ni od koga. A cuvali smo kao da cuvamo Sveti gral. Po cenu zdravlja i po cenu svega. Glupo vojno slepo drzanje propisa. Niko se nije setio da donese jos dva kompleta suve odece da bi krug susenja vremenski mogao da se zatvori. Odsustvo bilo kakvog razmisljanja van zadatog okvira.
Nema komentara