SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 10. DEO

Milion puta mi je u vojsci na pamet palo koliko smo svi besni i razmazeni. Koliko sam samo puta dosao odnekud i bio sav ljut kada na moje pitanje “ sta ima da se jede“, majka odgovori „vidi uzmi nesto iz frizidera.“ To je, za mene razmazenog, znacilo nista.
Realno, imao sam sta sam hteo. I hleb i sir i kajmak i mleko i jaje i uvek nesto suhomesnato. Voce i povrce da i ne pominjem. Selo. E, u vojsci sam naucio kako izgleda leci da spavas gladan. Iskustvo koje bih svakom preporucio. Previse mi toga u zivotu podrazumevamo. Kao da smo Bogom dani. Otud, verovatno, i ovaj porazavajuci nedostatak empatije savremenog coveka.
Cetrdeset dana za redom imali smo i za dorucak i za veceru kuvano jaje. Kuvano jaje bez iceg, kuvano jaje sa cajem, kuvano jaje sa kockicom sira koja u oko moze stati… Sto rece neki Srdanovic iz Niksica, “ kad dodjem kuci ne smijem kokosci u oci pogledati koliko sam jaja pojeo.“
Za veceru grudva palente u tanjiru. Bez iceg. To se moze progutati samo uz casu vode. Stavis zalogaj pa vodom proteras. I svi tako pojedemo. Ako to ne prozderes cik zaspi gladan, majcin sine. Citav vojni rok za obrok smo dobijali po jednu tanku krisku bajatog hleba.
Oko tog hleba i izbi incident. Bili smo na strazi. Na rucak smo dosli pre termina jer tada straza dolazi. Stavlja mi taj tip u kuhinji na tacnu pastetu u konzervi i jedno tanko parce hleba. Pitam ga, mogu li dobiti jos jedno parce jer ne znam kako da pojedem onoliko pastete sa tolicno hleba. Ne moze, kaze, receno je svima po jedno parce. Dobro. Ako nema nema. Kako svima tako i meni. Sedam za sto koji je bas u blizini mesta na kom on deli hranu. Pocinjem zidati onu pastetu u debelom sloju na hleb. U tom trenutku stizu na rucak kuriri iz komande. Na metar od mene stavlja coveku tri parceta hleba na posluzavnik. Meni u sekundi pada mrak na oci. Prekoracujem ogradu koja nas deli i hvatam ga za gusu. Jedva su me trojica ljudi vecih od mene odvojili od te bitange.