SPASAVANJE REDOVA RADOJKA 1. DEO

Kada hoce da ispricaju traumaticno iskustvo zene krenu o porodjaju a muskarci o vojsci. Mrtva trka kome je bilo gore. Uz obavezno ismevanje argumenata suprotne strane. Ja sam bas u tom kliseu. Poradjao se nisam, ali u vojsci sam potpuno najebao. Iako sam vojsku sluzio 2003. godine, u vreme kada je to, realno, bilo sala.

Dobijem ja te 2003.godine da vojsku sluzim u Podgorici. Igrom slucaja stignem u Crnu Goru bas u trenutku velikih tenzija izmedju Crne Gore i Srbije. Crna Gora za vojsku tadasnje drzavne zajednice nije izdvajala nikakav novac. Srbija se bas tada seti da i ona prestane finansirati vojsku u Crnoj Gori. Posledica toga bese bukvalno glad. Ono sto smo mi dobijali od hrane bilo je em slabo jestivo em ni blizu dovoljno.Druga tragicna slucajnost je da je u kasarni Masline, u kojoj sam sluzio, nekoliko meseci pre mog dolaska poginuo vojnik na strazi. Klasicnom nepaznjom i nepostovanjem osnovne procedure. Zbog toga se u moje vreme postovalo sve do tancina. Bez i najmenjeg gledanja kroz prste. Disciplina je bila veca nego kod mog oca u JNA 1956. godine, po njegovom sopstvenom priznanju. Znaci bas sam bio „batli“.

Ja u vojsku stigao sa 26 godina i 106 kg. Radio i studirao u Beogradu. Posao mi bio udaljen 50 metara od stana. Po mojoj slobodnoj proceni prelazio sam maksimalno 500 metara dnevno. Odjednom probudih se u Legiji stranaca. To trci, to skace… Onih mojih 500 metara preko noci se pretvorilo u cetrdesetak kilometara dnevno. Ja vama ne mogu opisati cega sam ja sve imao upalu. Mislim i trepavica. Agonija. Taman se koliko toliko privikoh na glad i te svakodnevne pripreme za Olimpijadu, najavise nam gadjanje. Prvo pucanje iz puske u zivotu. Streliste se nalazi nekih 6 kilometara od kasarne. Cetiri kilometra ravnice i dva kilometra ozbiljne uzbrdice.

Poranismo i krenusmo. Peske, normalno. Ne celu kolone desetar Zivanovic gradjen kao sestar. Noge kao roda, jebo te. Korak , bez preterivanja, metar i po. On jedan ja tri. On u savrsenoj kondiciji, meni dusa u nosu. Pruzio on korak a ja konstantno potrckujem. Nekako se drzah i izdrzah dok hodasmo po ravnom. Pauze i odmora, naravno nema. Kad krenusmo uzbrdo mislio sam da ja ovo planinarenje necu preziveti. Krenuo sam sa prvim odeljenjem prvog voda a na streliste stigao jedno pedesetak metara iza drugog voda. Mart mesec. Na sebi sam imao majicu, kosulju, dzemper, bluzu i vetrovku. Kada sam do strelista stigao na meni je sve to bilo potpuno mokro od znoja. Cak i rukavi vetrovke.

Gore, na tom brdu, hladan vetar glavu skida. Duva nemilosrdno kako samo u Podgorici ume. Stadosmo na to streliste, medjutim tada stize jedna grupa oficira koja ima prednost da prva obavi gadjanje. Jedan kapetan me zamoli da mu pozajmim slem jer na njegovom kais nesto nije u redu. Ta njihova pucnjava trajala je nekih petnestak minuta. Za to vreme ledeni vetar je sve na meni osusio. Ispucasmo tih nekoliko metaka i nazad u kasarnu.

Kako sam dobauljao do kasarne ni dan danas ne znam. Tih 6 kilometara ucinilo mi se beskrajno dugo. Bilo mi je potpuno jasno da cu ovaj dan bas zapamtiti. Rekoh uvece drustvu da sam ja sutra u bolnici. Ismejase me,ali je vreme pokazalo da sam bio u pravu.