SOFIJA 57. DEO

Zasto je , Brdjanine, ove godine toliko malo sunca? Kao da svakoga dana izmislja razloge da ne sija. Zatvoreni smo u kucama i osudjeni jedni na druge. Vani besni kuga. Prava srednjevekovna kuga, od koje je jedini lek sedenje u izolaciji. “ Koliko ce ovo trajati?“- cesto te pitam. “ Onoliko koliko bude potrebno da priroda olize svoje rane i ozdravi.“- kazes mi. Tebi je sve zajebancija. Od svega napravis filozofiju. Ludis zbog sitnica a kada se desava nesto krupno, poput ovoga, smiren si i prosto iritiras svojim “ pa, sta da radimo“ stavom. Ti si taj koji je temperamentan i koji citavog zivota pokusavas nemoguce, a sada sedis ko neki izlapeli indijanski poglavica pogleda uprtog u daljinu. Ja bih da delujem. Da preduzmem nesto. Bilo sta. Ako vec sedimo u kucama, zelim bar sunce. Sve bi mi bilo mnogo lakse da se povezu bar tri suncana dana. Dusa bi mi bila toplija i svetlija. Ne muci mene toliko strah, Brdjanine. Mnogo vise me muce ova tisina i nemoc. Potpuno odsustvo kontrole. Gledamo, covece, sopstvene zivote kao da gledamo los film u kome radnje skoro i nema. Jos me dodatno izludjujes ti sa svojim Dalaj Lama stavom. Duplo bi mi lakse bilo da si onaj stari Brdjanin koji skace i nervira se za svaku sitnicu.

Davno je, Sofija, Hese rekao da covek u zivotu treba da nauci samo tri stvari. Da misli, posti i ceka. Cekanje je mozda i najteze od ovo troje. Nije ovo ni prva ni poslednja epidemija. Prva je nama. Iz svih prethodnih videli smo da se tu i ne moze nista specijalno uciniti. Smiris se, odradis sto je do tebe i cekas. Strpljivo cekas da bes prirode prodje. Razlika u odnosu na uragan je samo u duzini trajanja. Princip je isti. Zbijemo redove. To jedino i radimo kada je ekstremno tesko. Kljucno je ne rasipati energiju. Ne trositi je na stvari na koje ne utices. Svaki atom te dragocene energije sada nam je potreban. Izgradis sopstveni odbrambeni mehanizam i njime se branis. Ja sam, na primer, nasao lepu stranu ove situacije. Onaj moj oblomovski deo konacno je dosao na red. Pocnes uzivati u situaciji koja ti je nametnuta. Ne nabrajas u svojoj glavi stvari koje su ti uskracene vec fokus usmeris na privilegije koje sada imas. Spavamo duze, citamo, gledamo filmove koje odavno zelimo… Pricamo… Dugo vec ljudi ne pricaju. Ne cuju jedni druge. Zatrpavaju jedni druge svojim problemima, bez zelje i strpljenja da cuju sta sagovornike muci. Sada je prilika, Sofija. Da ljudi zaista razgovaraju.

I to za sunce mi je beskrajno smesno. Je li moguce da nisi do sada shvatila da svako svoje sunce nosi u sebi. Sunce sija kada ti sijas. Ne sijas ti jer sija sunce. Mozda se sve ovo i dogadja bas zato da ljudi shvate. Da shvate da je osecaj nemoci, u stvari najveca laz. Nemoc ne postoji. Neprirodna je. Postoji samo lenjost da se pronadje sunce u sebi, Sofija. Zaroni malo u sebe. Iznenadices se.