SOFIJA 55. DEO

Jesi, Brdjanine… Prodao si svoje ideale. Prodao si svoje ideale bas zato da bi ih sacuvao. Budalo slepa, kako ne vidis to?
Predao si se Sofiji koja radi za sluzbu.
I u snu i na javi. Tako je nekako ispalo. Sofiji koja te voli vise od zivota. Sofiji koja zbog tebe balansira u beskraju. Koja pokusava amortizovati sve tvoje talase. Pozitivni ili negativni, od tebe uvek dolaze valovi energije koju ovaj i ovakav poredak ne trpi. Prva Bozija zapovest ovoga sveta je NE TALASAJ. A ti kao da si proklet. Talasas i kad spavas. Jedini nacin da postojis je da neko sve to amortizuje. Da ne izgubis glavu prerano. Budalo.

Ma, tebi su izgleda, Brdjanine, u onom hangaru slomili kosti i jos povredili i mozak! Contusio cerebri, znas!
I sad se raspadas razmisljajuci sa to malo nenagnjecenog mozga, a ne ide ti bas.
Trebalo bi da razmisljas manje.
Eto ti instrukcije.
I ta silna pitanja sto te more… Sta ako je ovo.. ? Sta ako je ono…?
Vidis li me ti uopste?
Ja zivim samo na javi, Brdjanine.
Nisam jos dosegla do tih visina da mogu ziveti u snu. Previse je teskih metala u meni koji me vuku na zemlju. Moja je krv zatrovana svim ovozemaljskim cudima.
Pa, da se stvarno nismo sreli ja bih prva znala!
Sreli smo se. Postojimo. Postoji i sve ovo oko nas. I svi ovi oko nas postoje.
Ne pokusavaj zato da relativizujes moje postojanje. Ne smestaj me medju prikaze.
Ne pretvaraj me u obmanu samo.
Vredja me to.
Ne porici svoju hrabrost, svoje borbe, svoju ljubav, bezeci u san i ludilo. Zidovi koje si srusio su ogromni i stvarni. Ovi koji su ispred tebe jos su veci. To su tvoji zidovi. Cekaju samo tebe. Niko ih drugi ne moze srusiti. Niko drugi ne moze na tim barikadama poginuti.
Ne pogani razum svoj, nepogresivi, kad sam te ja takvog izabrala.
Ne plasi tebe mogucnost da sve sanjas, da si samo lud. Tebe plasi mogucnost da je sve ovo istinito.
Postojimo stvarno.
I vise ne mozes da biras izmedju jave i sna.
Na javi je jebeno tesko. Dobro mi dosao.