SOFIJA 53. DEO

„Jesi li ti sada moja, Sofija?“ Pitao sam te a nismo se dobro ni poznavali. Pitao sam te a nisam imao nikakvo razumno pravo na to. Potpuno odsustvo bilo kakvog obzira. Vecina zena bi pobegla od budale. Tvoj odgovor je bio sokantan. “ Ja sam oduvek tvoja, brdjanine. Sve ove godine zivim u neznanju.“ Kao dvoje dece. Kao patuljci iz zaboravljene zemlje. Sofija i ja. Dve usijane glave koje ne postuju pravila ponasanja na ovoj planeti.

Secas li se, Sofija, koliki je bio stepen prepoznavanja? Osecaj potpuno neopisiv. Do tada nedozivljen a, ipak, potpuno jasan. Uopste nije ostavljao mesta sumnji. Uopste nije bilo nedoumice. Jedino pitanje na svetu bilo je kada ce se susret dogoditi. Nije bilo pitanje da li ce. Dve prave, koje nisu paralelne, moraju se kad tad sresti. Momenat zavisi samo od ugla koji ih deli. Nicije oci ne sevaju kao tvoje. Nicije reci nemaju toliku snagu. Sve sto neko drugi kaze, mora proci bezbroj filtera da bi do mog mozga doslo. Do duse retko kada i stigne. Ti, ocito, znas precicu. Tvoje reci stizu direktno tamo gde su namenjene. Lece i ubijaju. Oduvek je tako. Od prve reci koju smo progovorili.

Cudan si ti, brdjanine. Nije lako pratiti tvoje emocije. Tvoje amplitude su snazne. Kada sijas pozitivno jednim tvojim pogledom mogu napuniti baterije, energijom koja me nosi danima. Kada si crn napunis mi dusu tamom koje se resavam dugo. Tesko je biti tvoja druga polovina. Jebeno lepo i tesko, u isto vreme. Za jedno si u pravu. Neminovnost, koja je od starta tu, potpuno obesmisljava ovakve price. Nama je sve dato sem prava na izbor. Covek u zivotu voli kontrolu. Voli makar tu iluziju da se pita. Da on pravi izbore. Mi cak ni to nismo imali. Dovedeni pred svrsen cin. Nije se nasa ljubav vremenom gradila. Rodjeni smo sa njom u sebi. Samo je cekala momenat da se aktivira. Da potpuno preuzme nase zivote i promeni im smisao. Da im da smisao zapravo.