SOFIJA 46. DEO

Opet sam te sanjao nocas, Sofija. Imala si u mom snu najvise 6 godina. Oci su ti bile sirom otvorene. Trepavice oduvek duge. U tvojim ocima ne bese ni senke sumnje. Samo beskrajno poverenje. Ni trunka tuge. Pogled sirok kao more i sveobuhvatan. Zagledah se u snu u tvoje oci. Odsustvo predumisljaja i potrebe da bilo sta sakrijes, behu nepodnosljivi. Nestvarni. Bilo je potpuno nemoguce gledati to. Krenuse mi suze i zamutise vid. Sada je vec bilo podnosljivije. Sada je vec, kroz filter suza, bilo moguce gledati tu apsolutnu cistotu. Tu potpunu neiskvarenost. Slivale su mi se suze niz obraze a da nisam ni umeo reci sebi zasto placem. Da li zbog toga sto je ovaj svet neizlecivo oboleo u tolikoj meri, da ne moze podneti pogled sestogodisnje Sofije, ili zato sto znam da ce taj kristalni pogled nestati. Otece ti ga, Sofija. Zamutice ga i isprljati ocekivanjima. Nikada vise nece biti tako bezuslovan . Ne dozvoli im to, Sofija! Sacuvaj ta dva oka. Mozda sudbina covecanstva o tom koncu visi! Poceo sam da vicem panicno. Panika me uhvatila kada sam shvatio da nas stakleni zid razdvaja. Da li su iskre u tvojim ocima zaista tvoje ili ih stvaraju svetlost i istopljeni kvarc ovog zida? Zatrcah se da zid probijem. Da prodjem kroz tu staklenu membranu koja mi obesmisljava Sofiju. Udarih u zid svom silinom i shvatih, u tom trenutku, da u pitanju nije stakleni zid vec “ nezamrzla povrsina vode.“ Upadoh u tu ledenu vodu i u snu shvatih da sanjam. Shvatih da sam taj trenutak susreta sa apsolutnim samo sanjao. Sve me boli danas, Sofija. Kao da mi je neko uzeo nesto moje.

Joj, brdjanine, ti ne mozes ni spavati kao normalan svet. Tvoj ludi mozak muci te i u snu. Moras i u snu resavati zagonetke. Razbijati sebi glavu takvim pitanjima. Zasto sve moras gledati tako idealisticki? Hoces li odrasti ikad? Mora li sve sem te apsolutne cistote biti prljavo? Pomislis li nekad da razliku izmedju tog sestogodisnjeg pogleda i ovog mog sadasnjeg cini iskustvo? Spremnost da se zivot prihvati u realnom stanju. Spremnost da se sa problemima nosim. Ne taj tvoj detinji bunt . To durenje na sve sto ti u zivotu nije po volji. Proci ce ti zivot, brdjanine, u trazenju idealnog. Mnogo toga sjajnog i paznje vrednog proci ce pored tebe jer ti priznajes samo apsolutno. Osvesti se, ludace! Ostaces sam u svome staklenom zvonu, u koje ulazak ne dopustas nikome sem Bogu.

Dugo sam jos gledao Sofiju kako mice usnama. Uzivao sam u tom besumnom pokretanju njenih usta, jer je vise nisam cuo. Posmatrao sam je kroz reku suza koje je u meni izazvala. Ili to bese samo zid onog staklenog zvona koje je spominjala.