SOFIJA 45. DEO

Postoji li, Sofija, mesto na kome ljudi mogu biti sasvim ono sto jesu? Mesto na kome nece biti imperativnih ocekivanja. Ljudi prozive zivot ustrojavajuci se prema tudjim pravilima. Upiju u detinjstvu tudji model ponasanja i ceo zivot mu robuju. Bez obzira sto u dubini duse svoje zele nesto drugo. Obavezno se ti modeli upakuju u zvucna imena. Te etika, te moral… Zaogrnu se verom i strahovito dobro rade posao. Stvaraju gradjanina obicnog i pokornog. Vrhovni zakon zajednice je „ne strcati“. Nebitno ako je iskorak u dobrom smeru. Ne dozvoljava puk iskorak. Samo budi po meri stada i svi ce te tapsati po ramenu. Svi ce se diviti tvojoj „neponovljivoj“ obicnosti. Razlicitost se ne prasta. Moras voleti ono sto svi vole, postiti kada svi poste, osecati ponos kada patriotizam to nalaze… Proizvesti sledecu generaciju koja ce imati iste te vrednosti. Ako to ne radis, nakaza si i osetices na svojoj kozi koliko kosta biti drugaciji.

Koliko je samo umetnika i naucnika ugusila sredina. Pocnes raditi nesto sto niko do tada nije i odmah te proglase za pametnjakovica. „Bas se niko nije setio, nego si, eto, ti prvi.“ Odmah te ismeju i skresu ti krila u startu. Posle se cudimo zasto su veliki ljudi ekscentrici. Potreban je sasvim poseban mentalni sklop da bi covek uspeo da se otrgne iz mase koja ga velikom silinom vuce u prosek. Koliko li je samo tananih dusa imalo genijalne ideje, ali ne i dovoljno snage da te ideje izgura. Ne i potrebni bezobrazluk da establismentu kaze, onu kljucnu rec „odjebi“. Malo je ljudi koji su u stanju da podnesu pogled na sebe sopstvenim ocima. Mnogo je lakse gledati se ocima okoline i korigovati da budes sasvim prihvatljiv. Da ne strcis.

Pricas o tome, Brdjanine, kao da je to lako. Kao da je sitna stvar otrgnuti se. Izloziti sebe osudi zajednice. Narocito najblizih. Da bi uradio tako nesto moras biti ili lud ili potpuno siguran u sebe i ono sto radis. Malo nas je sigurnih. Malo nas je spremnih da podnesu podsmeh. Sujete su ogromne. Lakse je proziveti vek u lazi nego uhvatiti se u kostac sa istinom.

Zamisli kada bi svi bili potpuno otvoreni, Sofija. Ne bi imao potrebe da se folira niko. Svakoga od nas bi voleli samo oni koji nas vole tako ogoljene. Oni kojima prija nasa nesavrsena sustina. Ljubav se i onako ne meri kilogramima. Dovoljno je da nas voli i jedna jedina osoba ako je snaga njene ljubavi tolika da ispuni svemir. One koje vole svi, u sustini ne voli niko. Ljudi se svesno hrane time, nemajuci dovoljno snage da podnesu istinu.