SOFIJA 44. DEO

Zaslepljujuci bljesak osvetli noc. Nekoliko sekundi grobne tisine a onda ostar udar groma. Zaglusujuca tutnjava koja traje. Lepo se oseca kako se zemlja trese i kuca u kojoj smo. Vec prilikom onog svetlosnog efekta Sofija sa obe ruke zapusi usi. Kada je zatutnjalo pokusa da sakrije glavu u moj vrat. Kao uplaseno mace koje ne moze da se odluci na koju stranu da bezi. Drhtala je kao prut…

Nasmesih se oprezno. Znao sam da se kao devojcica ljuti ako pocnem da ismevam njen strah od grmljavine. „Kako se ne naviknes vec jednom, Sofija?“ Zvuk kao i svaki drugi.Priroda mora negde sebi dati oduska. Svesna si da je suludo plasiti se groma. Kada ces vec jednom nauciti da se prestanes plasiti stvari koje ne mozes da promenis i na koje nemas nacina da utices? Kada ces nauciti da uzivas u letnjoj oluji? U ovom neumerenom besu prirode koji je, u stvari, katarza posle koje je sve andjeoski cisto. Znas li kakav je mir kada oluja protutnji? Ne postoji recitija tisina niti lepsa simfonija mirisa. Kada se skroz opustis, prestanes bojati i naucis uzivati, moci ces u vazduhu da osetis miris skorasnjih gromova. Moci ces na kozi da osetis elektricitet koji jos luta i trazi skroviste. Bas kao ti kada zagrmi.

Ti si, brdjanine, potpuno lud. Da si se desio u nacistickom logoru ubedio bi logorase oko sebe da smestaj i nije tako los. Da je hrana kvalitetna.

Jedino bi kolicina morala biti veca. Kako mozes tako glumiti mir? Znam da se i ti bojis, ali uopste se ne vidi. Kada te covek ovako slusa tacno bi pomislio da mu nista ne bi bilo ni da ga grom udari.Prosto sam u dilemi da li si ti ljudsko bice.

Ja sam onaj koji jeste, Sofija. Nasmesih se i poljubih je u desno oko, za koje smo se jos davno dogovorili da je moje.