SOFIJA 37. DEO

Buran je moj temperament, Sofija. Planem u sekundi. Zbog sitnice najcesce. Neodmerena rec mi se poput noza u srce zabode. Koliko god ti u nekim trenucima izgledao jak u takvim momentima se slomim. Naprosto blokiram se. „Zar ti koji tako vesto baratas recima nemas sta reci?“- pitas me tada. Ne umem ti to bas najbolje ni objasniti, Sofija. Kada se nekome svojim izborom sasvim razotkrijem…Kada svesno dam mogucnost coveku da me povredi i kada on bas to i ucini, onda potpuno ostanem bez reci. Samo prazan prostor u glavi. Besmisao koji boli. Svesno davanje prilike da se blanko poverenje zloupotrebi. Na ivici mazohizma. Potpuno svestan da ce 9 od 10 puta biti zloupotrebljeno. I ponovo tvrdoglavo tako. U ludoj zelji da se to promeni. U naivnoj nadi da je moguc svet u kome cemo jedni druge gledati bez maski. Svet u kome cemo jedni druge sagledati u punoj slici vrlina i mana. Svet u kome se jedni drugima necemo zbog mana narugati. Svet u kome cemo jedni drugima bez sujete podrzati vrline. Zbog tog mazohizma vrtim se u krug, Sofija. Beskrajne amplitude razocarenja i nadanja.

Previse verujes ljudima, brdjanine. Kao da ih iscikavas sve vreme. Kao da ih mamis da te povrede. Kako ti ne dosadi da se uvek iznova razocaras? Covecanstvo kakvo ti zelis ne postoji. Samo u tvojoj glavi. Zlatno pravilo je da ne pokazujes slabosti. Ako se ogolis i ako ljudi namirisu krv iskidace te na komade. Niko ne kidise surovije od bliznjih. Glupo je kako rasipas svoju zivotnu energiju. Nisi svestan da je nemas beskonacno. Izgoreces u svom ludilu. Hajde da si se nameracio na jedan zid i da glavom guras u njega. Ti pokusavas glavom proci kroz svaki zid na koji naidjes. Ostavi nesto i drugima. Nisi bas ti odredjen da sve krive Drine ispravis.

Ne ispravljam ja krive Drine, Sofija. Ja kao Diogen iz Sinope u po bela dana sa fenjerom u ruci trazim coveka. Mnogo je ljudi, ali retko ko je covek. Svaki koga pronadjem neizmerno me obraduje. Jedan pronadjeni potire hiljadu razocarenja. Obnovi svu onu zivotnu energiju koju pominjes. Nije zivot trajanje, Sofija. Zivot je osecanje. Zivot su duse koje se prepoznaju. Pusti ti te sto kidisu. Oprosti im Boze, ne znaju sta rade. U filmu zivota samo su statisti. Vazne su ciste i osetljive duse koje daju doprinos vecnosti. Vecnoj harmoniji koja je buducnost covecanstva. Ili to ili smak. Ako nam je i smak sudjen, barem me nece savest gristi. Znacu da sam zivot proveo pokusavajuci da barem za milimetar dobrog bude vise nego pre mene, Sofija.