SOFIJA 34. DEO

Ti bi, brdjanine, djavola na ledu potkovao. Toliko si sugestivan kada pricas o necemu da me to nekad plasi. O cemu god da pricas radis to sa toliko strasti da je nemoguce ostati imun. Imas neku blesavu energiju koja ne ostavlja ravnodusnim. Kod ljudi ili izazivas bes i revolt ili ti bespogovorno veruju. Moji razgovori sa tobom su nesto poput kvalitetne muzike. Dopires do mene na mnogo dubljem nivou. Kao da smo u vakuumu ili pod vodom. Tek sa tobom sam spoznala pravu prirodu izgovorene reci. Verujem sada da se recima moze uticati i na materiju. Nauka je potpuno zakazala u toj oblasti. Ti to, brdjanine, intuitivno radis. Imas tu moc da kroz reci, izgovorene ili napisane, preneses energiju koju zelis. Dajes recima snagu. Same po sebi reci su prazne. Ti im nekako udahnes zivot. Kada jednom budu izgovorene ili napisane postaju bica za sebe. Ne mogu se vratiti i ponistiti.

Nije u pitanju sugestivnost, Sofija. Reci oko nas su uglavnom prazne jer ljudi nisu u stanju da otvore srce kada ih izgovaraju ili pisu. Zvuci jednostavno, ali uopste nije lako. Ljudi sve sto izgovare propustaju kroz filtere ocekivanja. Preciste i zivot daju recima koje su sterilne i prazne. Niti bole niti pokrecu. Samo ozvanicavaju besmisao. Nije srce lako otvoriti, Sofija. Probaj. Da nizes reci iz duse a ne iz glave. Bolan je to proces. I po onoga ko govori i po okolinu. Mnogo energije odnosi i onome ko prica otvorenog srca i onima koji ga zatvorenog srca slusaju.  Jedina prava konekcija bi bila da su sva srca otvorena. Onda, verovatno, ne bi ni bili ljudi. Bio bi to neki visi nivo univerzuma. Bili bi samo misli. Cista energija. To su neispitane oblasti. Pitanje je da li je to i moguce. Ovako se igrom slucaja nadju dva otvorena srca uhvate neku zajednicku frekvenciju i onda nastaje onaj vakuum. Etar u kome nema nista sem emocija koje trepere. Duse se prepoznaju  i na istoj frekvenciji osciliraju vecno. E, to smo ti i ja, Sofija.