SOFIJA 31. DEO
Sofija mi je jednom rekla da moje osobine istovremeno i ne podnosi i obozava. Da je nekada istovremeno i nerviram i odusevljavam. Da u isto vreme ima zelju i da me udavi kao mace i da me ljubi. Dozivljavala je to kao cudno nesto. Nije to cudno Sofija. Nije suprotnost ljubavi mrznja. Cesto u zivotu idu paralelno. Suprotnost ljubavi je ravnodusnost. Nije suprotnost zivotu smrt. Smrt je samo prelazak na sledeci nivo zivota. Suprotnost zivotu je zivotarenje. Kada to potpuno pojmis, Sofija, neces se bojati ni javnog iskazivanja emocija niti ces se plasiti smrti. Kada to potpuno pojmis shvatices da na svetu ne postoji ni jedan razlog za strah. Najvecim strahom medju ljudima slobodno se moze smatrati strah od strahova. Vise se covecanstvo boji mogucnosti da nesto lose krene nego samog zla. Kada shvatis da strahove umisljamo i da je smrt samo stanica onda ces moci sve. Granice ce same pasti i uvideces da su ljudske mogucnosti beskrajne. Da je svako od nas onaj Niceov natcovek. Ovaj prosek koji smo kao drustvo trenutno posledica je samo ogranicenja koja sebi svakodnevno namecemo. U suludom strahu od straha i strahu od smrti ne dopustamo deci da realizuju svoj pun potencijal. Secemo im krila od malih nogu i kada odrastu cudimo se zasto ne umeju da lete. Ne umeju zato sto je let drustveno neprihvacen. Zato sto je puzanje bezbednije. U strahu od smrti vaspitavamo generacije da puze. I svi opet umremo. Zar to nije potpuno sumanuto, Sofija?
Kada ga izanaliziras tako i zivot nema smisla, brdjanine. Zar ne shvatas da su strahovi duboko u nama. Od malena vidimo zlo oko sebe i uveravamo se sta je sve sposobno uciniti. Kako se ne bojati onda? Ljudski je plasiti se bola. Ljudski je plasiti se za najblize svoje. Ljudski je strah od smrti iako je neminovna. Taj tvoj covek a Niceov natcovek meni deluje puno blizi robotu nego ljudskom bicu. Koliko covecanstvo pokrecu ljubav i samilost toliko ga pokrecu i mrznja i strahovi. Moras razumeti, brdjanine, da svi imamo i svetlu i tamnu stranu. Bez tamne strane Mesec ne bi postojao. Ta neka kosmicka ravnoteza postoji. Da ne trebaju postojati strahovi sigurno ih ne bi ni bilo. Nista na ovoj planeti nije visak.
Covek se radja bez strahova, Sofija. Beba stara minut pliva kao iskusan plivac. Ne utopi se covek zato sto realno treba da potone vec zbog toga sto nije u stanju potpuno da se opusti.Strah ga sprecava u tome. Bez obzira sto smo i sami u najvecem procentu voda u napadu straha i panike u toj istoj vodi se udavimo. Strah nas paralise. A dovoljno je samo potpuno da se opustimo i ne mozemo potonuti. Slicno je i sa zivotinjama. Dete im bez straha prilazi sve do momenta u kome mu mi te strahove usadimo. Sami sebe saplicemo. Sami sebe sprecavamo da svoj mozak iskoristimo u punom potencijalu. Koristimo mrvice i okrajke i strogo vodimo racuna da se neko ne drzne i ne ode korak dalje. Takve odmah zigosemo i ako se nastave opirati strpamo u ludnicu. Da ne ugrozavaju lagodni prosek u kom se davimo.
Nema komentara