SOFIJA 29. DEO
Sofija, cesto koristis rec „nemoguce“. Sta je u stvari nemoguce, Sofija? Nemoguce je samo ono sto se nije dogodilo do sada. Da li je delovalo moguce pre 150 godina ljudima da lete iz Evrope u Ameriku? Nije. Da li je mobilni telefon pre 50 godina zvucao realno? Naravno da nije. Neko lepo rece. Ne postoje granice. Postoje samo trenutne granice. Najveci neprijatelji smo sami sebi. Ogranicavamo svoj um strahom od nepoznatog. Mogucnosti mnoge unistilo je to „nemoguce“. Veliki ljudi kroz istoriju nisu samo bili veliki zbog svojih genijalnih umova. Nije Teslina genijalnost samo u tome sto je izumeo do tada nezamislivo. Najbitniji sastojci jednog genijalnog uma su radoznalost i hrabrost da se „nemoguce“ potpuno ukine. Da se ukinu granice i um potpuno otvori. Da nije bilo toga jos uvek bi sedeli na drvetu i trebili buve. Sto Laka, genijalni muzicar iz Bosne i Hercegovine rece :“ Tolike protracismo dane, sedeci i jeduci banane…“ Zato ne priznajem „nemoguce“, Sofija. Svet koji ima ostru granicu izmedju moguceg i nemoguceg bio bi jako dosadan. Potpuno neinspirativan.
Ne, nego cemo ziveti u masti i potpuno zanemariti stvarnost, brdjanine. Poput dece. Verovacemo da je Deda Mraz stvaran i cekati dobru vilu da nam resi probleme. Guracemo glavom u zid, jer, zaboga, “ ko dovoljno jako veruje i kaze planini da se pomeri-pomerice se“. Mani me tih detinjarija. Ovaj svet je surov i u njemu postoje pravila. Mozes ih voleti ili mrzeti, ali pravila su tu i citavu vecnost funkcionisu. Zna se sta moze sta ne moze. Sto se pre pomiris sa tim i u taj poredak uklopis manje ces muciti sebe. Vremenom ces pronaci lepotu u postovanju pravila. Shvatices blagodet situacije da drugi, fakticki, misle umesto tebe. Sta su ti iskoraci dobro doneli tim ljudima „otvorenog uma“. Po pravilu bili su to teski nesrecnici. Vrlo cesto bez kuceta i maceta. Neshvaceni i za zivota nepriznati. Mnogo leprsas, brdjanine. Ti bi da menjas svet. Samo tebe je cekala ova planeta da je promenis. Odrasti, vreme je. Meni treba mir samo. Ne moram doziveti ni neke velike radosti, ali necu da me boli. Nemam snage da se suprotstavljam poretku.
Cemu onda takav zivot, Sofija? Hocu da boli i hocu da leprsam. Hocu trenutke srece koji su veci od godina mira. Taj mir o kome ti govoris je smrt zapravo. Uvek biram nemir. Uvek biram rusenje zidova i pomeranje granica. Bas me briga kako treba i mora. Ovo je moj svet. Moj jedini zivot i u njemu pravila postavljam ja. Biram da „nemoguce“ ne postoji. Sve je moguce dok mi ne dokazete suprotno. Nemam ja vremena za strahove. Nemam volje da ubedjujem sebe kako mi se pravila svidjaju. Draze mi je ono lupanje u zid svojom glavom nego da budem ponosni clan zajednice i da mislim tudjom. Bas me briga za to sta je prikladno, prigodno i bogougodno. Slusacu svoje srce pa nek kosta sta kosta. Prekratak je zivot da bih ga ziveo onako kako mi kazu. Potpuno sam spreman da iza svojih postupaka stanem uvek. Sve ovo, Sofija, ti odlicno znas. Mislis isto. Samo pokusavas biti moj glas razuma. Da se ne izgubim previse.
2 Komentari
Брђанине! Сувишан је сваки коментар! Искористићу прилику да те питам за твоје мишљење по питању цветова! Мака и Наталине Рамонде! Занима ме твоје мишљење како то да Матић неће носити цвет Мака а Клоп понесе Рамонду а нико од њега није то тражио?
Zahvaljujem, druze. Moje misljenje je da je to do Klopa. On je fenomenalan lik. Ne znam da li si imao priliku da ga vidis kako se igra sa decom. Cista radost. Njegova filozofija zivota je takva. Toga nama fali. Maticu svaka cast na ljudskosti.Mnogo puta je dokazao kakva je ljudina. Ovo sa cvetom njegov je licni cin i ja mu ne zameram. Gledam na stvari drugacije od njega, ali njegov stav je iskren i ja ga postujem. Meni je blizi Klopov pogled na zivot.