SOFIJA 26. DEO

Voleo bih da mogu, Sofija, recima otvoriti nebo. Da mogu izreci sav ovaj vihor emocija koje u meni kljucaju. No. „nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi placa ni molitve“. Ne znam da li je ova moja emotivnost dar ili kazna. Ili oboje po malo. Ne bih je se, ipak, odrekao nikad. Mnogo stvari me boli koje vecina ljudi i ne primecuje. No, i moje srece su veoma intenzivne. Ravnih linija je jako malo. Ne volim ravne linije. Ne volim prazne minute, Sofija. Volim tebe. Ti mi razblazujes sive dane. Ti mi dajes ukuse i mirise ovoj bljutavoj stvarnosti. Jedini si razlog zbog kojeg podnosim sve ove nepravde. Jedini lek uz pomoc kojeg mogu podneti ovoliku kolicinu gluposti i neznanja. Moje skroviste u kojem me ne mogu naci zli dusi. U kojem nema posledica pohlepe, vlasti i primitivizma. Drzim se za tebe kao davljenik za slamku, Sofija.

Preterujes, brdjanine. Nisam ja ni toliko lepa ni toliko posebna. Umisljas mnogo. Pravo si razmazeno dete. Cuj tvoje tuge i tvoje srece su nesto posebne. Glumatas samo. I tvoje prehlade su posebne. Kada se prehladis to je smak sveta. Umires. Svi oko tebe isti virus na nogama nose, ali brdjanin lezi. Glave ne dize. Ima, moram priznati, neceg sarmantnog u tom tvom prenemaganju. Izmami mi osmeh tvoje decje durenje. Tvoje teatralno bolovanje. Ne bojis se vlasti i njenih mehanizama represije a obican grip od tebe napravi seka persu. Tako glumatas i po pitanju mene. Volis krupne reci. Privlacis i drzis paznju dramom koja se oko tebe siri. Ne mozes ti ziveti bez te tvoje lude drame. Ne mozes obicno voleti. I ljubav za tebe mora biti spektakl. Ne znam samo zasto si izabrao mene za glavnog lika u svojim dramama. Ja sam obicna zena. Obicnih sreca i obicnih tuga. Trudim se da ne zapostavim razum i da nas oboje odrzim na zemlji. Da budem postena i realna. Da te ispratim u tim tvojim jurisima na vetrenjace. Da ti dam podrsku jer te volim. Bez obzira na to sto sam potpuno svesna da se ponasas kao kamikaza. Ne postujes svoj zivot i svoje zdravlje.  Ne dajes im vrednost koju realno imaju. Samim tim ne vodis dovoljno racuna ni o nama koji smo stalno tu oko tebe.

Da li je moguce, Sofija, da ti od drveta ne vidis sumu. Da ti forma zamagljuje sustinu. Zar ne vidis da je drama oko mene zaklon iza koga se krijem . Uzasno sam usamljen. Reke ljudi su oko mene,ali tecemo paralelno. Nigde putevi da nam se sretnu. Nikako da shvatis da objektivna stvarnost ne postoji. Taj grip koji pominjes. Ja realno umirem. Ne podnosimo iste stvari svi isto. Nekome mozes reci reci koje pas s maslom ne bi pojeo i on ne reaguje. Prosto mu je stepen otupelosti toliko visok. Sa druge strane ja sam otelotvorenje Miljkovicevog epitafa „ubi me prejaka rec.“ Prejaku rec bolujem. Borim se da se ne vidi koliko me zabolela, ali mi nekad ne polazi za rukom. Tanana je moja dusa, Sofija. Skroz u suprotnosti sa brdjanskim izgledom