SOFIJA 25. DEO

Stalno mi je Sofija pricala o razumu. Nemoj tako, Brdjanine. Nije to razumno. To sto pricas da osecas, prosto nije moguce. Znas li koliko je potrebno vremena provesti sa nekim da to tvoje „volim te“ ne bi zvucalo banalno. Ne ide to tako. Moras biti svestan snage izgovorene reci. Rec kada je izgovoris postane ziva. Menja iste sekunde strukturu univerzuma. Nista vise nije kako je bilo pre te reci. Kada  tako lako kazes gubi na tezini. Ono sto se jednom izgovori ne moze se ni povuci ni obrisati. Moras voditi racuna o tome. Tek smo se upoznali fakticki a ti me udaras pravo medju oci tako ozbiljnim recima. Uplasices me. Pobeci cu. Pomislicu da si neka budala koja govori puno praznih reci.

Tvoj problem i jeste to sto mnogo precenjujes taj razum. Potpuno si zanemarila osecaj. Ono sesto culo koje nema ime. Ja mnogo vise u zivotu verujem njemu nego razumu. Razum je dosao kasnije. Pored neosporno dobrih strana razum je pun ogranicenja. Pun zabrana. Pun strahova. Zato mu ne verujem. Razumu je na prvom mestu da budes prihvacen od okoline. Da budes postovan. Po cenu i gubljenja samopostovanja ako treba. Za prepustanje osecaju treba hrabrosti. Nije lako u reci koja tece leci na ledja, opustiti se i dozvoliti vodi da te nosi. Zazmurati i sunce upijati kozom. Nije lako prepustiti se zivotu. Bez straha. Bez bojazni kako ce te drugi videti i doziveti. U toj borbi za tudju naklonost i sami zaboravimo ko smo u stvari. Trebam li ja sada, koji sam dusom, kozom i telom istinski osetio da te volim cekati jos nekoliko meseci da ti to kazem da bi moje reci imale tezinu? U tom slucaju razgovaraju nase dve sujete a ne nas dvoje. Razgovaraju nasa dva truda da budemo po pravilima a ne nas dvoje.

Zivot je prekratak da bih ga potrosio na kukavicluk. Mnogo energije mi odnosi trud da pazim kako ce zvucati izgovoreno. Suludo ju je na to trositi. Upravo zbog toga ljudima sve manje zivotne sile ostaje za ljubav, za samilost, za milosrdje. Trace je u glupom pokusavanju da budu prihvaceni. Vise se trose na drustveno prihvatljive maske nego na ljubav prema bliznjima. Zato ti kazem da te volim, Sofija. Bas me briga sto pravila kazu da to nije moguce. Bas me briga sto je prebrzo. Bas me briga sto ce dezurnim pravovernim zvucati banalno i jeftino. Meni je skupo. Ja sam merilo svoga sveta. Oni neka postavljaju pravila u svojim svetovima. Niko im ne brani.

Cula me je Sofija. Probio sam njen oklop drustvenih konvencija. Moje „volim te“ stiglo je tamo gde je i krenulo. Naucio sam je da slusa sebe. Naucio da se prepusti. Velika stvar je imati nekoga u cije ruke mozes i svoj zivot staviti. Bas kao ono plutanje u reci. Plutaces samo ako svaki misic opustis i verujes u cinjenicu da si i ti voda i da ne mozes potonuti. U svakom drugom slucaju tones. Naucio sam Sofiju da pluta. Tako je sve pocelo. I naucio sam je da se smeje. Sve ostalo je i sama znala.