SOFIJA 19. DEO
Sada mi tek nista nije bilo jasno. Da li sam to poceo da gubim razum? Sofija mi je pricala o dogadjaju koji se nikada nije dogodio. Da li ja to imam rupe u pamcenju ili mi Sofija nesto veoma vazno porucuje?Napregoh mozak do krajnjih granica,ali mi ne podje za rukom da se setim naseg boravka u toj staroj kuci. Strahovit nemir me obuze Boze,sta se ovo dogadja? Ako mi prica o nepostojecem dogadjaju ili je ona poludela ili mi zeli nesto kroz tu pricu objasniti.
Secas li se,Sofija, sta sam ti rekao kada smo sedeli pored potoka? Secas li se drveta koje sam ti pokazao? Iz zemlje su izrasla dva drveta jedno pored drugog. Grana od jednog udarila je u drugo i tako su bukvalno srasli. Kao okalemljeni. Poput sijamskih blizanaca. Seti se koliko si se cudila kolika je moc prirode i sta je sve moguce. Tvrdila si da bi se oba drveta osusila kada bi im neko uklonio onu zajednicku granu.
Za tren se duboko zagledala u moje oci. Ti si tvrdio da bi se drvece osusilo, brdjanine. Nagon za zivotom mnogo je jaci od tvog trivijalnog romantizma. Ta tvoja glava nije za ova vremena. Placa danak svojim snovima. Nece nesto postati java ako ga sanjas dovoljno cesto i dovoljno uverljivo. Ono sto smo gledali na obali potoka nije bilo otelotvorenje ljubavi vec samo glupa greska prirode. Priroda se poigrala i gospodin slucaj. Jos tada sam ti rekla da se manes gluposti. Svet nisu promenile ni vojske silne. Posle par vekova niko se i ne seca celih imperija. Bas ces ti nesto da promenis usecereni brdjanine. Umesto da vodis racuna da ti glukoza u krvi ne varira previse, ti vodis krstaske ratove. Ispravljas krive Drine.
Na moj izmisljeni razgovor nadovezala se kao da je stvaran. Tako glatko i logicno. Bez trenutka zastajanja. Bez najmanje nedoumice u ocima. Sofija koju znam uopste nije umela da laze. Ovde nesto debelo nije bilo u redu. Prodje mi kroz glavu misao da Sofija sve ovo radi da bi mene spasila. Da igra dvostruku igru u nameri da me zastiti. Zaigra mi srce na ovu pomisao. Zasto je onda ovakav led u njenom pogledu? Zasto mi necim ne pokaze da je u pitanju ovo cemu se nadam? Surova je i daleka. Sve sem te price o staroj kuci i potoku punom rakova.
Secas li se one sove, brdjanine. One koja zivi u dimnjaku te stare kuce. I sad mi je smesno kada se setim koliko si patio jer smo nalozili vatru ne znajuci da ona zivi tu. Bio si kao dete tuzan dok smo je gledali kako stoji na odzaku i drema. Govorila sam ti da moras biti cvrsci. Da ne smes dozvoliti da te sve boli. U zivotu ili si lovac ili si lovina. Svet je ustrojen tako. Koliko god ti saosecao i cmizdrio to se nece promeniti. Jedna sova manje ili vise. Sustinski beznacajno.
Niti je bilo kakve sove niti stara kuca ima odzak. Direktno iz peci cunak je bio izveden do iznad krova. Sto je jos znacajnije ovo nije bila Sofija. Sofija je mogla svaki dan plakati gledajuci Lalovicev dokumentarac „Svet koji nestaje.“ Stalno je sakupljala neke macke izgubljene i brinula se o njima kao da su joj rod rodjeni.
Nisam znao sta se ovo desava. Ocajnicki mi je trebao neki znak. Nesto sto ce mi barem dokazati da nisam sisao s uma. Mnogo sam se bojao. Najvise ove nade koja se budila u meni.
Nema komentara