SOFIJA 15. DEO

Sofija mi je sto puta rekla da sam veci Oblomov od pravog Oblomova. Brdjanine,nekad si tako inertan. Ti nikada ne sedis. Cak i pises lezeci. Nikada nisam videla coveka koji lezi i pise. Tebi nije potreban radni sto nego radni krevet. Da si rodjen u Rusiji u to feudalno doba tacno bi bio kao Oblomov.
Ne vidis od drveta sumu,Sofija. Nije poenta njegovog karaktera lenjost. Lenjoscu i sporoscu se brani od pokvarenog sveta cijim surovim pravilima igre nije dorastao. Njegova tanana dusa nije u stanju da se ponasa u skladu sa vremenom. Nema te „ljudske“ porive da iskoristi drugog, da prijatelje stice na osnovu toga sta mu mogu doprineti. Oblomov je vise povucen u sebe i resen da zastiti druge od sebe neprilagodjenog, nego sto je lenj.
Nije mi bas krivo zbog toga. Volim tu tvoju neprilagodjenu stranu. Dugo mi je trebalo da se naviknem da planes za sitnicu a da na velike probleme reagujes stalozeno. Komplikovana ti je narav. Nije lako sa tobom, covece,ali nikad nije dosadno. Potpuno sam se navikla na taj tvoj cudni deo. Postala sam delimicno kao ti.
Tako Sofija i ja provodimo dane. Raspravljajuci i teoretisuci. Nekome bi nasi razgovori izgledali beskrajno dosadno,ali nama je neopisivo zabavno. Neko bi pomislio da se ne razumemo, ali nas dvoje samo vodimo svoje beskrajne razgovore. Nije nas briga sta bi neko treci mislio o njima. Vazno je da mi uzivamo. U svom svetu smo i uopste nam nije potrebno da nas neko potvrdi sa strane. Sami smo sebi dovoljni