Priče sa bojišta – Vidosava (priča peta)-Ilija M. Popović – Pop

I Vidosavu, Vidu Golubovu, sumanutu, odmalena, privuklo je bojište. Četrdesetih godina, debela, troma, brkata, širokih muških veđa, zverinjskih zuba, širokih i oštrih. Ukućanima je bila nesnosna, pa su je stalno isterivali napolje, bar da je ne gledaju i ne sušaju. Ni njih nije razlikovala od bilo koga drugog. Skitala je od kuće do kuće, trpajući u sebe iIi u torbu, sve što bi dobila od hrane. I zimi i leti je bila natrontana debelim vunenim suknima. Nije razlikovala dobro od zla. Nije jadnica znala ni za jedno ni za drugo. Za čitavog njenog vakta, od kako se zadevojčila, decu su njome plašili. Starija deca su je zadirkivala, šiljkala, bola dugačkim štapovima, gađala kamenjem, i svačim što im je do ruku dolazilo. Ona se jadna, onako avetna, vazda branila, vrištala i zapomagala.

Šta li je nju privuklo na bojište? Pucnjava i urlici, ili mrtvi i ranjeni, koji su se mogli naći gde god je mogla stopa ljudska kročiti. Izbila je sa onom svojom torbom na bojište, zapomažući sa ono malo svesti: “Ne dajte…ubiše Goluba, moga Goluba!” Gde god bi se kod vojske pojavila ovi su je nogatali, gurali i terali natrag. “Beži budalo. Beži ludo. Sikter baksuze. Nemoj nas baksuzirati.” Ništa ona. Kezi se i obilazi mrtve, zagleda ih, njuška, kao živinče i mrmlja: “ Tražim Goluba. Đe mi je Golub jadna ja! Goluuuubeee. Taaaajoooo!” A taj Golub, njen otac, umro je ima i trideset godina. Ovaj rat je pokrenuo i u njoj strah za ono što je bila kadra jedino da voli. Ono što je u njoj živelo kao drago i jedino. Ono što je, toliko je jadnica valjda mogla da razume, i nju volelo. Njen otac.

Skupljala je stvari koje su druge žene tu ostavljale ili bacale jer ih nisu imale kome dati i trpala u torbu. Pretura po mrtvim telima, okreće ih, briše krv i znoj sa njihovih lica, ne bi li našla svoga oca Goluba. “ Nije on…Nije ni ovaj…Đe si tajo jadi te našli i sa mnom?” Obilaze oko nje svi koji su na bojištu. Svako se o svom jadu zabavio, ne treba im još i avetna Vida. Ženama je jadnice žao. A kakav je vakat i šta im se sve događa, i same će još malo šenuti gore nego Vidosava. A ko bi mogao, gledajući svu ovu pogibiju i stradanje da ostane u pameti? Niko do oni što su na ovo navikli vekovima. A one jesu. Rvu se sa gubicima od kako su rođene. Svaki dan se bez nekoga ostane. Muža, brata, oca, prijatelja…Ko bi to mogao prebrojati i od toga ostati priseban? Blago Vidosavi. Da smo bar kao Vida, govore neke žene, bar da ne znamo ništa ni o sebi ni o drugima. Ovako, od kako nas je majka na svet donela, samo za muku i zlo znamo. A toj se muci kraja ne vidi, no kukamo i kukaćemo dok smo žive i mi i sva naša pokolenja…