Priče sa bojišta – Stanija (priča druga)-Ilija M. Popović – Pop
Čim je Stanija, nevesta tu iz obližnjeg sela čula da je njen muž Milisav ranjen, potrčala je ka bojištu. Neka je vala i sramota ali ona ga mora videti i rane mu previti. Ona i niko drugi. Našla ga je tu pod šumom na nosilima. Tek je bio previjen i pregledan. Klekla je pored nosila i počela mu rukom sklanjati ulepljenu kosu sa čela. Nije to činila što mu je kosa smetala nego, lepo je čelo Milisavljevo, mislila je, lepo, belo i visoko. A možda će i oči otvoriti kad pozna i oseti njenu ruku. Hladno je. Mraz čupa nokte i oči reže, a njegovo čelo je oznojeno. Muka velika je na njemu. “Pogledaj me Milisave, to sam ja Stanija.” Ćuti Milisav i steže usne i vilice. Sklopljenih očiju on se trza, i isteže ispod ponjave koju je donela i sa njom ga pokrila.
Polako najzad otvara oči, ne zna gde je. Podigli su nosila I krenuli da ga unesu u neku kuću, da ga sklone sa ovolikog mraza. Čuje njen glas: “Bi li malo rakije ili krišku jabuke? Čuvala sam za tebe.” Da, to je ona, pomisli, uvek ona ni od čega za njega nešto sačuva. “Eeej ti” reče blago i okrenu se prem njoj. Po čelu mu izbijaju krupne graške znoja. Creva su mu pokidana, i život se otkida od njega, pred njenim očima.
Mladi, siromašni, uzeli su se iz ljubavi. Podigli su se iz bede i voleli još više. On je napravio kućicu, ona podigla baštu, odnjivila kravu, plela i tkala. Živeli su povučeno i radosno. Stanija je bila živahna i sitna, govorljiva i osetljiva, on strpljiv, malo nemaran, čak i prema deci, devojčici i sinčiću ali radan i čuvaran. Seljački par kao mnogi drugi, a ipak svoj.
Sada je i ona želela da bude nemarna kao Milisav, jer ne sme da mu dozvoli da po njenom ponašanju zaključi kako će možda da umre, a ni sama, ne daj Bože, ne bi smela takvo što misliti, jer i doslutiti može. Tek, to joj ne uspeva. Pribira se. “Šta mi je? Moram se držati kao da mu nije ništa. A kako, kako?”
Milisav se polako svesti, čak i glavu pridiže i jedva govori: “ Spustite me, ne mogu više, spustite me da umrem.” Nosci kao da ga ne čuju, nose ga i dalje, a ona ga teši: “ Još malo Milisave pa smo kući” a misli: hoće li on ikad više stići svojoj kući? On je čuje, čuje svoju ženu Staniju i pita je osušenim usnama: ”Jesmo li prešli Taru? Pređite Taru što brže, što pre.” Opet moli da ga spuste. Moli sada i ona. Navikli na svakakve prohteve ranjenika nosci oklevaji i najzad ga spistaju, malo vazduha da uzmu. I njima se više ruke otegoše od nošenja po čitav dan.
Milisav se izvija, skuplja, škripi zubima. U njegovom grčenju, primećuje ona, ima neke strašne nepoznate snage, koja se satire u sebi samoj, koja se satire i u njemu. “ Smiri se Milisave, polako, moraš se umiriti, da te malo popusti. Ne kidaj se kumim te Bogom” Ne čuje je, ne čuje njene reču, bolovi su nepodnošljivi. Umire li on to? Ona se mora držati kako dolikuje, i njemu će valjda biti ugodnije. Polako se smirije, klonuo, plačno je moli: “ A ti nemoj da plačeš Stano moja, nemoj.” Jedva podiže ruku da joj obriše suze koje ona više ne može kontrolisati. “ Zar ja to plačem?” kao čudi se ona pipajući oči. Suze pođoše još jače kad ču da joj je potepao “ Stano”. Kao da su sami. Govori joj tiho: “ Ja znam, žao ti je. I ja žalim. Ljudi ginu. Takav je vakat. Čuvaj mi đecu. Neka me ne zaborave. Nemoj me ni ti zaboraviti, i neka ti je prosto. I ti meni oprosti. Sve!” Zausti da kaže još nešto, ali nemade snage. Izgubio se. Bunca. Umire.
Šta ima Stanija da mu oprosti. Ne može da se seti ama baš ničega lošeg. Da, bilo je sporečkanja, nesporazuma, kao što i mora biti između muža i žene, ali kako je bilo slatko i zanimljivo živeti sa njim. A šta joj je sada od života ostalo, od mladosti? Priča mu sve brže. Ni sama više ne zna šta. Ne zna ni da li je čuje. Milisav izdiše. Tu na bregu pored Tare na pogled od svoje kuće.
Kada god Stanija izađe pred kuću pogledaće ovamo i setiće se njega i lika njegovog. No sada ona ne misli o tome. Mora ga odneti kući. A ima li kuće bez Milisava? Održaće je ona, i kuću i đecu i zemlju. To se zna i kada se ne misli o tome. Nasleđeni zavet i udes ženski. “Eeeej živote moj” čuje se samo Stanijin jauk.
Nema komentara