Priče sa bojišta – Sestra (priča četvrta)-Ilija M. Popović – Pop

Devojka iz sela preko brda stigla je na bojište posle prvog dana bitke. Htela je da obiđe braću. Tri brata od kojih je najstariji bio barjaktar. Raspituje se poimenice. Govore joj, da je barjaktar, sa još jednim bratom tu odma iza šanca poginuo. Najmlađeg je našla prislonjenog uz stenu bez udova raskomadanog. Uspeo je da od braće preuzme barjak ali ga je u isti mah pogodila topovska mina. Nije ni trepnuo.

Barjak se daje hrabrima. Nositi barjak, velika je čast. Jer barjak se od pamtiveka prenosio u porodicama. Pamte se kuće i porodice, časnih i hrabrih ratnika. Znaju se kuće barjaktarske. Barjak se nosi ispred svih, napred. Kada barjaktar padne, neko iz porodice, brat, sin, rođak, gleda da ugrabi barjak i sve dok je on na nogama barjak je njegov. Imalo ih je koji su ga časno nosili i po nekoliko bojeva. Trebalo je imati veliko srce za tako nešto. A evo danas, ova tri stasita momka ne mogadoše da ga iz boja iznesu nego sva trojica oko njega ostaše.

Sestra poče da oplakuje braću i barjak. Tražila je od kapetana da njoj barjak predaju. Nema ga više ko iz njene kuće nositi bez ona. “Nikada žene nisu nosile barjak. Zna se to. Neće se na današnji dan liše drugih dana barjak davati ženi a naročito devojčici.” Ne da kapetan, odlučan je. Kočoperna, stasita cura, unosi se u lice kapetanu i pokušava da ga ubedi da je ona ravnopravna sa borcima, da i ona može nositi i barjak i pušku. Braća su je, i pokojni otac tome naučili. Biće se ona sa neprijateljem ne zvala se Ikonija Mirkova! Mora braću da sveti. Ko će ako neće ona. Nema više muških glava u kući. Sve su ih pobili.

Povi se nad mrtvom braćom i poče da tuži. Žali braću, a iz nje ridaju suze, najčistija ljubav i sva ona. Plače za braćom, i priča kakvi su bili, i prema drugima i prema njoj. Teši ih: “ Barjak je ostao.” Okreće se i govori narodu oko sebe : “Nije barjak pao, no mi ga ne dadu!” Plače i samu sebe teši. Ali sestra utehe nema. Svuda oko nje, žene, majke, sestre, obilaze mrtve. Nose ponude i darove koje nisu imale kome da predaju. Sada to daju mrtvima, svojima i tuđima. Sve stavljaju na sneg: marame, čarape, jelo, ljubav i nadu. Čuje se samo bol i tuga.

Šta će Ikonija sada? Niti braću može terati kući niti da ih ovde zakopava. Bliži se jutro, a vojska se uskomešala da se pred novi okršaj pripremi. Mora i ona u rov. Mora. Šta joj je drugo preostalo. Ni majke ni oca, ni braće. Što će joj kuća kad je prazna. A i što da se kući vraća. Gde? Obrisa suze, uze pušku sto je našla tu pored i krenu. Gleda da bude blizu barjaka, da ga kad ovaj što ga sada drži padne, što pre ščepa i da se sa njim braći pridruži. Nije je briga ni za kakva pravila. To je jedino o čemu razmišlja sada. Ostao joj je samo njen goli život i ona će ga dati ako treba, baš onako kako je naumila. Uz barjak ili pod barjakom, ali hrabro i viteški baš kao što su otac i braća zaslužili. Gledaju je vojnici, ali joj ništa ne govore. Osećaju da bi ishod bio isti, bilo šta da joj kažu. U jednom su složni: Svi bi voleli da je ovo baš njihova sestra, baš ovakva. Gleda je i kapetan. Žao mu što joj barjak ne dade, ali šta će, ne može mimo pravila.

Plotuni kreću sa obe strane. Ikonija repetira pušku, nanišani, ali ne stiže da opali. Pogodi je metak iznad obrve, i ona se od siline udarca skoro zabi u drugu stranu rova. Sruči se između dva golobrada mladića. Oni ne trepću. Nije ih strah, ali su skamenjeni, kao da je njih metak pogodio. Na trenutak kao da je sve stalo. Tišina. Samo vide nju, ne čuju ništa. Krv im udari u obraze, pogledaše se, iskočiše iz rova i povikaše: “ Juriiiiš.”

Evo ima nekoliko godina kako nesreća predahnuti ne da. Ostadoše kuće puste. Na svakoj se crni barjak vije i na svakoj bar po jedan gavran stoji i bar po jedna kukavica kuka. Svi snovi o lepom životu su potonuli u reke krvi koje plivaju do u vrh planina.