Priče sa bojišta – Majka (priča treća)-Ilija M. Popović – Pop

Starica se zaustavi sa konjem ispred karaule, pa zapita: “ Nema li tu koga da bi mi pomogao, da natovarim mrtvog sina?” Pita kao za bilo šta drugo. Usne su joj nekako okorelo spečene i oči bez sjaja. Promrzla od zime i oskudno obučena, sa ubrađenom velikom crnom maramom sa resama, pita za pomoć kao da će da natovari seno ili drva. Izlaze oficir i dva vojnika. Naviknuti na rat i svakodnevna stradanja ni malo se ne uzrujavaju. Oficir je tu radi veze, može doći kakva naredba, ali može da joj pomogne. A i ova dvojica su tu ako nešto treba negde odneti. Zaludni su pa mogu i oni da pomognu. Pomažu i drugima kad nešto zatreba. Rat je i ne gledaju na šta jesu a na šta nisu obavezni.

Vojnici se brinu da li će ona sama moći. Slaba je i sitna, prestara da bi mogla sama oterati sina. Daleko je. Dva zimska dana, sneg, brda, samar će se prevrnuti. Starica se pravda, skoro prepire: „Zar da tu ostavim svog poslednjeg sina? Kao i onu trojicu, dva na Skadru, jednog u Bugarskoj. Da nema ko ni njemu zadušnu sveću zapaliti.“ Tri je sela obila dok je ragu iznajmila, jer rat je pojeo konja više nego li ljudi. Pa zar posle toliko truda i tolikog puta da odustane. Ako treba i moradne sama, ona će ga sama i natovariti. A vazda se u putu neko nađe, pa će valjda pripomoći.

Oficiru je žao starice. Odvraća je. „Zakopaj ga zasad tu pa ga možeš preneti kad sva ova nesreća prođe“ Starica ga ne čuje. Oće sama da ga natovari. Videvši da ona neće odustati od svoje namere, počeše joj pomagati. Tovarenje traje dugo. Mrtvac ukočen, smrzao. Ne mogu da ga presaviju preko samara. Udovi krcaju dok ih silom savijaju. Jedva ga vezaše i nekako na jade završiše. Odlaze. Odlazi i majka, vodi tovar sa sobom i priča: „ Kako bi ja bez groba njegovog?“ Zamiče iza krivudavog puta kroz šumu polako.

Sneg ponovo počinje da pada. Vetar nanosi smetove i kida obraze. Ona nogu pred nogu držeći jednom rukom uzde nestaje iz vidokuga. Daleko je do kuće, a nije joj prvi put. I pokojnog muža Miletu je na golom konju iz Vučjg dola pet dana i noći, bez odmora i sna terala i na imanju sahranila. Navikla je na muku i gubitak. Još ovu poslednju mušku glavu iz kuće da pred prag donese, da ga pored oca Milete položi, pa može da im se pridruži. Nikako pre. Nikako dok i ovaj “posao” završi. Izdržaće.