Priče sa bojišta – Dobrana (priča prva)-Ilija M. Popović – Pop
Stigla je na bojište u podne, u zatišju, našla njegovu četu ali njega nije bilo. Ponela mu je hranu, preobuku i glas da mu se rodio sin. Jedni su joj rekli da je poginuo, drugi da je ranjen. Razminula se negde sa noscima pa se sama vratila na bojište. Našla ga je na kraju, samog, bez ikoga. Otkopčala mu je bluzu da mu vidi rane. Znala je ona da njega više ništa ne boli, ali tako treba. Srećne ti rane Radoje! Zatim je počela da govori, da priča Radoju, sebi, a možda i da je čuju žene koje su se sakupile oko nje.
Nikada Dobrana nije bila lepa.
Privlačila je snagom, čitavim telom, stasom, kretnjom. Crne oči, jako radoznale, privlačile su primetnom razrokošću i time što se ničega nisu bojale. Tako i sa širokim kukovima i plećima, tvrdim korakom, sastavljenim veđama i nizom belih vučjih zuba. Takva je bila pre tridesetak godina, a za njom su se okretali oni koji žele u kući dobrog radnika i rotkunju, a i oni koji žude da poaraju takvu snagu bar jednom. Sada je bila zrela koščata žena, ogrubelog lica, žuljevitih ruku i nadasve muškobanjasta.
Iz nebogate, ali ugledne kuće, rano se udala u dobru kuću za Radoja, tamo gde su joj rekli otac i braća a kako je i trebalo da bude. Radoje je bio dobar muž, a i on premlad, jedinac od dvoje sitnih, mršavih, pogurenih ali durašnih ljudi. Njegovi su se radovali tom braku, no dece nije bilo. Godinama. Bajali su, išli doktorima, hodočastili u Ostrog, ali ništa. Bila je neplodna , kao kamen. Da se nisu slagali, da je Radoje hteo da pristane, ona bi ga davno pustila da se drugom oženi. Jer kako da se zbog nje zatre jedan dom, da se jedna loza prekine. Gde bi duša njena. Ali Radoje je pojmio dubinu nesreće njene i nije hteo da se od nje razdvoji. Zajedno se čamotna starost lakše snosi.
Najzad, ona sama odluči i dovede mu ženu, ne baš lepu, ali zdravu i mladu. Radoje se otimao, podrugivao: Gde je bilo da žena ženi muža? No Dobrana je prve noći uvela devojku u sobu i stala pred Radoja: Ako je nećeš, ja odlazim iz tvoje kuće. I moje. Te tako Dobrana oženi Radoja, a mladoj je bila dobra kao majka. Narod je to prihvatio, a i vlasti su zažmurile i ponašale se kao da je Radoju ova druga žena sluškinja. Mlada zatrudni, baš u vreme kada je s proleća Radoje dolazio na odsustvo.
I zato Dobrana hita na font ne bi li obradovala Radoja – rodio mu se sin, da se sa njim oko te vesti poraduje. Sada mu je kazivala mrtvom kao da nije mrtav. Sin, sin ti se rodio, i to kakav – od naramka, ime tvoje Radoje, neće se tvoja loza prekinuti. Nije naricala i kukala. Ne zbog toga što ne želi nego što u glavi još ima nesvršenih poslova sa Radojem a sve sada pada na nju. Trebalo bi da ga prenese u selo, čitav dan hoda odavde. Ne može nikoga naći da joj pomogne a ni konja nema. Sin će znati za sebe ako očev grob vidi, a i Radoju bi bilo milo da ga sin obiđe.
Ništa, zasad će morati tu negde da ga zakopa. A onda kuća, imanje, stoka. Pa podizanje sina Radojevog. Ne da ona ništa Radojevo drugima, no sin njegov sve da nasledi. Suze joj pođoše same. Obrisa ih. Ne bi joj Radoje oprostio što plače zato što je poginuo! Svuda oko nje naricale su žene. Dobrana je morala zakopati Radoja i vratiti se kući. Noć pada, čeka je puno posla i Radojev sin kod kuće. Sada je on jedino važan. Život se mora nastaviti.
Nema komentara