POSJEK( za ovo ne postoji odgovarajuca kvacica, Petre Matovicu)

U vreme mog detinjstva nije bilo ovoliko raspusta kao danas. Letnji, zimski i nekoliko dana spojeno sa vikendom za 29. novembar. Mnogo sam kao dete voleo taj praznik. Bila su druga neka vremena i obicno bi za Dan republike bio vec solidan sneg. Razlozi zbog kojih sam voleo ovaj praznik su mnogobrojni. Nije se islo u skolu, klao se posjek, uzivalo se na snegu i obavezno je emitovana nova serija na tv u 3-4 nastavka. Prigodno nesto u vezi sa zasedanjem AVNOJ-a ili makar sa partizanskom borbom.

Verujem da radost klanja posjeka danas deluje prilicno neobjasnjivo i politicki nekorektno, ali zaista bese tako. Za nas decu bese to veliki i radostan dogadjaj.  Napolju mraz i sneg. Mnostvo komsija koji su se okupili da pomognu. Mi obuceni i spremni da provedemo dan trckarajuci oko vatre i oko ranije u kojoj se topi mast. Odrasli ljudi sa nekim svojim, za nas egzoticnim pricama. O ratu, o tome kako je nekad bilo, o turskom vremenu… Slusamo i ne trepcemo. Meso se nije peklo cak ni na rostilju nego u zaru. Razgrne se zar i meso se stavi. Budu krajevi gorki i prepeceni, ali bilo je slatko. Nama, deci, prvo. Odrasli su pili vrucu rakiju. Mi sok od maline. To traje. Da bi se istopila puna ranija masti potrebno je 5-6 sati. Celodnevna zabava na mrazu. Bezuspesno su nas terali u kucu da se ogrejemo barem. Jedina pauza na koju smo pristajali bilo je sat-dva sankanja u sredisnjem delu dana. Posle toga povratak i grejanje na dimu i vatri ispod ranije. Nova tura mesa, stigla i pita i bakin kolac. „Zasla zima za nokte“ sto bi pokojna baba rekla. U sumrak mast bude gotova i krece cedjenje cvaraka. To je citava procedura. Odrasli koji se time bave vec su popili. Nikako da se dogovore kada je pravi momenat da se cvarci cede. Obavezno ima jedan koji je popio malo vise i koji tvrdi da to treba loziti najmanje jos sat i po. U toj zavrsnoj fazi paznja im , valjda, popusti malo pa i nama dozvole da mesamo malo mast u raniji. Eh, te srece. Mislim da tada nije postojala aktivnost koja bi mi vise radosti donela. Ja kao odrastao a oci mi dva prsta iznad ranije. Kad cvarke konacno ocede jedva i da ih probamo. Vec smo prezasiceni mirisom koji ceo dan dopire iz ranije. Vec smo preumorni od celog dana na hladnom vazduhu. Od beskrajnog jurcanja i nekakvog kao pomaganja.

Uvece teskom mukom slusam price odraslih. Svet o kome pricaju je kao bajka za mene. Te Nemci, te cetnici i partizani, te price iz njihovog detinjstva…  To sam mogao satima slusati. Jako me nerviralo sto me san hvata i sto osecam da vise nisam u stanju da ispratim pricu. Mnogo puta sam zaspao tako u dnevnom boravku a probudio bih se ujutru u krevetu. Preneli bi me kada vide da spavam.

Mnogo mi je drago sto moja deca imaju sada deo barem tih lepih dozivljaja. Vidim da sa istom radoscu trckaraju oko vatre i jedu to meso koje u kuci nece ni da pogledaju. Jednostavno taj dan , za nas, rodjene u selu, ima nekakvu posebnu boju, miris i ukus. Drago mi je sto je to sacuvano u meni.