PLAC MATERE COVEKOVE

Kada sam bio dete majka mi se iznenada i veoma jako razbolela. Nisam imao vise od 5 godina tada. Nista nisam razumeo a bolest bese vrlo cudna. Krenulo je sa nocnim morama koje su bile jezivo realne. Snovi i inace mogu biti realni, ali to sto je prezivljavala tada bese mnogo vise od obicnih snova. Sanjala bi, na primer, coveka koji je davi i to je bila realna borba. Kada bismo je konacno probudili imala je realne posledice prave borbe sa daviteljem. Danima se nije mogla oporaviti od takvih noci. Sto je najgore bile su nepredvidive. Nekada ih nije bilo danima a nekada bi zaredjale po nekoliko noci za redom. Bilo je i fizickih simptoma. Gusenje, nekontrolisano lupanje srca… Posle malo lutanja lekari posumnjase na poremecaj rada stitne zlezde. Uputise je na Zlatibor i tamo utvrdise da je to u pitanju. Dobi terapiju. Boravila je i mesec dana u tamosnjem stacionaru. Boljitka nije bilo. Naprotiv. Stanje se pogorsavalo. Promene raspolozenja bile su neopisive. Stanje u kome nista ne odgovara. Predlozimo nesto, hoce drugacije. Pristanemo, nece sada ni tako. Mnogo teska bolest koliko za bolesnika toliko za okolinu. A ja sam bio mali. Nisam mogao da pojmim zasto se toliko cudno ponasa majka od koje sam ocekivao sigurnost. Zastitu od svega. Nije u tom trenutku bila u stanju ni da me zastiti od sebe.

Vremenom je to eskaliralo do te mere da nije smela u po bela dana sama ostati kod kuce. Deluje mi jezivo sada kada na to pomislim. U medjuvremenu posao sam u skolu. Djak prvak. Pored svih tih izazova u kuci potpuno nenormalna atmosfera. Do kraja zivota cu pamtiti jednu situaciju. Najavise veliku vojnu vezbu koja ce se odigrati kod mene u selu. Mi kao ucenici dobismo mesto u toj predstavi. Bese zakazan datum kada ce ta silna vojska stici. Nama podelise neke brojeve koje smo trebali obuci i voditi vojsku na mesto koje nam je odredjeno. Ja dobih broj 45. Kao da ga sada gledam. Uzbudjenje bese ogromno. Svanu i taj dan. Bilo je kao u filmu. Kao u najludjim decjim snovima. More vojske stize. Prava vojska, u uniformama, sa pravim puskama… Nase decje oci ogromne. Stojimo i oni nam prilaze. Traze svoj broj. Mi ih vodimo na odrediste. Ne mogu vam opisati koliko sam se lepo, vazno i odraslo osecao. Vojnici nam daju neki svoj dvopek i nekakve vitaminske bombone….

Nedgde oko 9 sati, kada se sve to tek zahuktalo, meni prilazi covek cija kuca je tu u blizini. Kaze da je moja majka zvala telefonom da hitno dodjem kuci. Ja u neverici. Ogroman bol. Skidam broj , ostavljam i krecem da trcim na svoje brdo. Trcim i placem u suludoj decjoj nadi da ce mi, kada dodjem kuci, reci da je greska neka i da mogu da se vratim. Istrcim dva kilometra uzbrdo, sitnim decjim koracima i utrcavam u dvoriste. Majka sedi za stolom u hladnjaku, ispod loze, i place. Ja placem iskreno, decje… Kaze mi da ne sme biti sama. Place jer vidi i zna koliko sam se radovao tom danu. A ne sme sama sedeti u dvoristu. Otac je bio odsutan. Ja placem jer ne razumem. Ne mogu da shvatim kako ne vidi koliko mi je taj dan bio vazan. Pamticu do smrti to jesenje prepodne. Ocaj u majcinim ocima. Bol sto me povredjuje a ne moze drugacije…

Na srecu, volsebno se izlecila. Ima vec 30 godina otkako je sasvim dobro. Bez ikakvih lekova. Nikome od nas nije bilo lako tih godina, ali, hvala Bogu, proslo je i iz svega smo izasli jaci.