Muka (treći deo)-Ilija M. Popović – Pop

Otac nije želeo da čuje više ni jednu jedinu reč niti ga je bilo kakvo objašnjenje zanimalo. Nije želeo ništa više da čuje. Ovo je za njega bilo ravno izdaji. Izdaji od onih od kojih je najviše očekivao i kojima je pružio sve što je imao, mogao i želeo – svoju ljubav. Ustao je i bez reči izašao iz kuhinje te se uputio prema sobi u kojoj je spavao sa svojom suprugom. Seo je na ivicu kreveta, naslonio laktove na kolena i prekrio rukama obraze. Da li je moguće da se ovo njemu događa? Zar posle četiri generacije, ova peta ne želi da ostane na imanju koje je dovedeno skoro do savršenstva u svakom smislu, zahvaljujuči baš onima koji sada sve to hoće da ostave. Supruga je ušla u sobu, sela pored njega, stavila mu ruku oko vrata, naslonila glavu na njegovo rame i počela glasno da plače. “Šta da radimo? Oni ne žele da odustanu od svoje ideje.” “Ne znam.” rekao je zagrlivši je.

Skoro da je svanulo kada su njih dvoje shvatili da se mora ići u štalu, te da se moraju obaviti oni poslovi zbog kojih se u selu ustajalo zorom. Ni oka nisu sklopili, niti im je san padao na pamet. Razmišljali su samo o tome kako da probaju da svoje najmilije zadrže pored njih i da ih odvrate od ideje da odu. Nekako su oboje unapred mogli pretpostaviti da će to biti jako teško ili gotovo nemoguće znajući kakvi su oboje kada nešto reše, a naročito kada to reši njihova snaha! Nisu bili sigurni, ali su se nekako mogli kladiti da je početna ideja bila njena. Sin se samo složio. Daleko od toga da je slušao bez pogovora, ali je na njega imala veliki uticaj.

Majka je pomuzla krave i ovce a otac ih je nakon čišćenja štale isterao napolje na pašu pa ušao u veliki objekat pored gde se trebalo pobrinuti o petnaestak tovljenih junadi koji su bili na pola puta do prodajne težine. Davno je završeno sve oko kosidbe, žetve, maline, te sličnih poslova i sada je trebalo obavljati samo one tekuće poslove kojih ni u ovo doba godine nije bilo malo a naročito na imanju ovoga tipa gde je potrebno angažovanje gotovo po ceo dan. Mladi se kao i obično nisu pojavili jer je neki prećutni dogovor važio da oni ne moraju ovako rano da ustanu. Pojavljivali su se iz svoje sobe onog trenutka kada majka spremi kafu i doručak pa ih pozove da siđu dole. I ovoga jutra nije bilo ništa drugačije, samo je u vazduhu vladala neka čudna atmosfera. Otac je gledao TV, i nije odgovorio na “Dobro jutro” koje su nazvali ovo dvoje kada su još bunovni ušli u kuhinju. Nije ih čak ni pogledao. Majka je sipala kafu i pozvala ga za sto na doručak. Ništa nije rekao. Ustao je i bez reči izašao napolje. Nije mu bilo ni do doručka ni do razgovara. U stvari, on nije ni znao šta bi trebalo reći i da li bi trebalo bilo šta reći. Stavio je kapu na glavu, prebacio plavu radnu bluzu preko leđa i uputio se ka pašnjaku.

Polako je prešao preko livade i otišao na brežuljak sa kojeg se videlo gotovo celo selo i veliki vijugavi put koji je vodio prema obližnjem gradu koji je bio na par kilometara od sela. Poturi na stari, skoro istruleli panj, sa kojeg je inače voleo da posmatra u danima retke dokolice, svoju bluzu i sede. Izvadi iz džepa drvenu kutiju u kojoj je bio složen sitno seckani hercegovački žuti duvan i rizlu.

nastaviće se…