Muka (šesti deo)-Ilija M. Popović – Pop

Dani su prolazili, deca su se javljala ali je samo majka htela sa njima da razgovara. Prenosila mu je da su rekli da će doći samo stan da srede i da pripreme dečiju sobu jer se snaha može poroditi svakog trenutka. On je molio da mu ništa ne govori jer ga ništa o njima ne interesuje. Danima je samo sedeo i pušio a zadnjih dana počeo i da se naliva rakijom što nikada pre nije radio, a uveče vidno pijan govorio je kako je imao sina i kako ga više nema. Supruga ga je molila da se sredi i da bi valjalo da se sa decom sedne i popriča, da se ljutnjom ne može ništa postići te da bi možda bilo dobro da odu i da ih obiđu, da vide da li im nešto treba i gde su se smestili. On nije hteo ni da čuje. Govorio je da on hoće sa njima da razgovara samo o tome da se vrate i žive tu gde im je mesto a ne po kojekakvim iznajmljenim stanovima pored ovolike kuće i svega što ovde imaju.

Konačno su posle nekoliko dana došli. Majka je čula kola u dorištu i istrčala napolje da vidi ko je. Koliko god se nije slagala sa njihovom odlukom da odu u grad, toliko se trudila da se ponaša kao da je sve normalno. Ne mogavši da zadrži suze potčala je prema njima raširenih ruku i sa širokim osmehom na usnama. Zagrlila je prvo sina, a onda poljubila snahu, uhvatila je ispod ruke i povela u kuću. „Gde je otac?“ pitali su. „On je već danima dole na njegovom panju. Sada ću ga pozvati“ reče majka. „Neka, nemoj.“ kaza sin “Idem ja do njega pa ću ga dovesti.“

Pruži korak preko livade i vide oca kako sedi i puši. Priđe mu polako i sede pored njega na livadu. „Kako je? Može li se?“ Otac ga pogleda preko ramena „Došao si“ i uze da smota još jednu cigaretu. „Kaže majka da mnogo pušiš a i da si počeo malo više da piješ.“ „A šta to tebe briga. Da te interesuje šta mi radimo ti ne bi otišao nego bi ostao.“ „Nema potrebe da se na mene ljutiš a da nisi hteo da saslušaš šta imam da kažem. Odrastao sam čovek i ja bih te zamolio da čuješ moje razloge pa onda možeš da se ljutiš ako hoćeš. Mnogo sam razmišljao ovih dana o svojoj odluci. Zar nismo uvek razgovarali kao dva odrasla čoveka? Pa ti si me učio da čovek čoveka prvo mora saslušati pa tek onda doneti svoj sud o bilo čemu. Ti si mi to uvek govorio. Zašto se sada ponašaš drugačije?“ Slušao je svaku reč. Bio je ponosan na njegovu otresitost, iskrenost i zrelost. Tako ga je učio, ali ovoga puta mu se činilo da bez obzira na to šta će mu reći i bez obzira na argumente on to ne može prihvatiti. „Trebalo bi da i sam znaš da sinovi jedinci ne ostavjaju roditelje i ovoliko imanje odlazeći bez nekog jako dobrog razloga u svet a naročito u grad koji ne da nije grad nego je još uvek na nivou turske kasabe. I šta ti to tamo imaš više i bolje nego što si imao ovde?“ “Nisi u pravu. Dole u gradu nam je bliža prodavnica, pijaca, bioskop, opština, škola, doktor, sve ono što ovde nemamo. A mora se misliti na budućnost. Pa ovde ni škola nema više od nekoliko đaka to i sam znaš, a za koju godinu kada moja deca stignu možda budu i jedini koji će pohađati školu u selu pa će morati da putuju svaki dan u grad, a ovako škola će im biti pred kućom. I samo da znaš, mi nismo otišli. Mi smo samo nastanjeni u gradu a dolazićemo kada god bude potrebno i radićemo isto kao što smo i do sada. Posećivaćemo vas, a valjda i vi nas. Nemoj molim te da se oko toga sporimo. Ja vas mnogo volim i ne bih želeo da se svađamo pogotovu sada kada ti je unuče na putu.“ Pogledaše se, ustadoše obojica, pružiše ruke jedan drugom i zagrliše se u iskren u čvrst zagrljaj. Činilo sa da je za sada sve u redu.

nastaviće se…