Muka (prvi deo)-Ilija M. Popović – Pop

Seli su to veče posle napornog dana da malo popričaju, da popiju po kafu i uz kafu, te da se dogovore šta sutra valja uraditi oko imanja. Očekuje ih još jedan težak dan, upravo onakav kakav je na selu sa velikim domaćinstvom uobičajen. Majka je postavila večeru i pozvala ih u kuhinju za sto. Sin uhvati za ruku svoju suprugu koja je bila u osmom mesecu i pomože joj da ustane. Svi u kući su bili srećni i sa lica im se nije skidao osmeh i raspoloženje. Ovo je peta generacija koja je od nekada male livadice i jedne trošne udžerice sa jednom prostorijom i ognjištem na sredini, stvorila domaćinstvo na kojem im se moglo pozavideti.

Seli su za sto, ćutke obedovali a kada je večera bila gotova, sin reče da bi bilo dobro da svi ostanu tu, jer on ima nešto važno da im saopšti. Majka je blagosiljala jer je očekivala neke lepe vesti. Volela je svog jedinca više nego što je mogao, činilo joj se, iko ikoga voleti na ovome svetu. I ocu se ozari lice, natoči po jednu čašu domaćeg vina iz prošlogodišnje berbe, pa ode do svoje fotelje, zavali se u nju i sa osmehom, koji nije mogao sakriti, pogleda u svoga naslednika jedva čekajući da čuje šta ima za reći.

Seća se, pre dvadeset i šest godina njegova supruga se uz pomoć svekrve porodila u letnjoj kuhinji kada je on bio na nekoj mobi košenja livade kod svog kuma u drugom selu. Nije žurio jer nije bilo za očekivati da se ona porodi tog dana. Došao je kasno i začudio se što vidi svetlo u kući jer je navikao da u ovo doba noći svi budi u krevetima i čvrsto spavaju. Uplašen, potrčao je, preskočio iz tri puta velike stepenice i utrčao u kuću. Na hodniku ga je dočekala majka sa velikim širokim osmehom na licu i rekla mu da je pre neki sat dobio sina, zdravog i lepog. Uzeo je iz sobe karabin, napunio ga, izašao napolje i čitav šaržer ispalio u nebo ispred kuće, vičući na sav glas kao da je očekivao da ga cela planeta čuje: „Sin…sin…sin!“. Onda je ušao u sobu kod supruge, nežno je poljubio u još oznojeno čelo i uzeo svog prvenca u naručje. Niko na ovom svetu tog trenutka nije bio srećniji od njih dvoje. Smejali su se, milovali, ljubili sina, pa jedno drugo, a san im ni iz daleka nije padao na pamet. Majka ih je gledala sa praga sobe sva radosna govoreći kroz suze da bi pokojni otac bio jako ponosan i srećan da ih sada može videti. Seli su svo troje na krevet i ozarenih lica gledali u mali zamotuljak kao da ništa više ne postoji na svetu.

Kada su ga posle dvadeset četiri godine oženili sa devojkom koju su zavoleli kao rođeno dete, mislili su da je ceo svet njihov. Mislili su da nema granica njihovoj sreći, a posle saznanja da je u drugom stanju otac se ponovo dohvatio karabina i čitavo selo čašćavao danima, što u kući, što ispred seoske zadruge.

A evo večeras, nada se da će mu saopštiti neku vest, od koje bi, razmišljao je, bio još srećniji i ponosniji. Nema razloga da očekuje bilo šta drugo.

nastaviće se…