Muka (deseti deo)- Ilija M. Popović – Pop

Da je sreće pa da sada ode u sobu, uzme karabin i zapuca da celo selo čuje, da ih sve razbudi i dovede na čast u kuću, pa da se pije i veseli dok ih zora ne dočeka, ali kako da puca i da se veseli kada mu unuk ne dolazi u kuću. Ni unuk ni sin. Nije mogao više da izdrži i da u sebi drži sav ovaj jad koji mu se sakupio proteklih meseci. Jako zagrli i steže suprugu i zaplaka jako i snažno tako da se ona uplaši. Polako se spusti na fotelju ne prestajući da rida. Suze su tekle niz obraze nezadrživo, a on je plakao onako kako nikada nije. Milovala ga je po kosi i licu, brisala mu suze moleći ga da prestane plakati i da je prestane plašiti jer ga nikada nije videla ovakvog. On je nastavljao da jeca govoreći: „ Ne mogu više ovako…ne mogu!“ Sela je pored njega i jako ga zagrlil. „Moraš…zbog sebe, zbog mene, zbog dece…zbog unuka.“ Uzalud. Nije mogao da se smiri i da prestane. Plač je prerastao u jecaje i ona nađe neku tabletu i pruži mu da je popije i da proba malo da ga smiri. Opet je bila rascepljena između radosti i tuge a njen život se uprkos lepoj vesti raspadao na komade gledajući ga. Mislila je da će se kada dođe vreme i snaha se porodi, pa čuje vesti obradovati i da će ga to vratiti u život ali prevarila se. Odlazak sina i snahe iz kuće na njega je očigledno ostavilo takav trag da niko pa ni ona nije mogla verovati da će biti tako. Sedela je pored njega dugo i milovala ga kao da je dete sve dok se nije umirio i zaspao. Otišla je da doda neko drvo u šporet, i sela na hoklicu pored.

Nije znala šta da radi. Da li da ostane da se brine o njemu, jer je očigledno da mu je pomoć potrebna, ili da ode u grad i pomogne deci. Kako god je misli vodile i kako god bi trebalo ili ne da uradi rešila je – ujutru, pošto obavi sve poslove, prvim autobusom ona mora ići u grad da se nađe deci, ma šta se događalo, ma kakvo on o tome mišljenje imao. Nikada mu se nije suprotstavila, ali ovaj put ako bude trebalo hoće. Šta god da bude ona mora biti pored svoga sina i snahe. U tom razmišljanju ona je prekrstivši ruke na kolenima zaspala.

Svanulo je i začuli su se prvi petli. Podigla je glavu sa utrnulih ruku i pogledala prema fotelji ali u njoj njega nije bilo. Vatra u šporetu je već bila ugašena i ona pođe na terasu da uzme ljuščice da ponovo naloži. Trebalo je otići u štalu da pomuze stoku pa da uzvari mleko a do tada vatra mora goreti. Pogledala je oko kuće ali ga nigde nije videla. Mora da je otišao na svoj panj, ali gde po ovakvoj zimi i magli, pomislila je, no posao joj ne dade da dalje razmišlja o tome. Naloži vatru i krenu prema štali.

nastaviće se…