Muka (četvrti deo)-Ilija M. Popović – Pop

Čim otvori kutiju snažan i jak miris iz nje poče da se širi i meša sa jutarnjim vazduhom. Ništa nije toliko voleo i u nečemu toliko uživao kao što je motanje i pušenje ovakve vrste duvana. Radio je to polako i svaki pokret je morao unapred biti isplaniran. Prvo je uzimao jedan papirić te ga stavljao između palca i kažiprsta leve ruke pa onda drugom rukom vadio zlatne niti duvana koji su se rastezali u neprekidnom nizu i polako punio papirić kuckajući kažiprstom po duvanu pažljivo i ravnomerno. Motao je sa obe ruke polako praveći lepu oblu cigaretu. Kada je ona bila dobro savijena olizao bi papir sa leva na desno, zamotavao je i tako smotanu stavljao u levi kraj usana te palio isključivo šibicom. Prvi dim bi po običaju izbacivao napolje a drugi snažno uvlačio u pluća i sa velikim zadovoljstvom gledajući u cigaretu između prstiju duvao kroz nos i usta. Bio je pravi ljubitelj i uživao bi u svakom dimu. Nikada nije kupovao cigarete. Imao je čoveka iz Mostara koji ga je čak i za vreme ratnih dana uredno snabdevao. Nekako je svakog meseca u kutiji od košulja stizalo do njega pakovanje duvana koje je on odmah rasčešljavao i prebacivao u veliku staklenu teglu prekrivavši ga liskom od kupusa da se ne osuši a u Mostar po ljudima slao pare koje su uvek i na vreme stizale na odredište. Duvan ga je nekako činio mirnijim. Opuštao ga je a to mu je i ovoga trenutka bilo potrebno. Vukao je dim za dimom gledajući u predivan pejzaž koji se pružao na sve strane dokle je pogled dosezao.

Sa desne strane se pružala ogromna šuma koja je u ovo doba godine sa svojim raznobojnim lišćem ličila na najlepšu sliku koju ljudsko oko može videti a ispod brega nekoliko livada i parcela raznih oblika i namena. Sa leve strane je ponosno stajala velika stena na koju se sa ove strane niko nikada nije mogao popeti. Do nje se jedino moglo stići sa zaobilazne strane kroz šumu i uz veliki uspon, ali i dalje ne na sam njen vrh. Često su tu orlovi svijali svoja gnezda i po njima je i dobila svoje ime.

Gledao je i divio se svoj toj lepoti u kojoj je odrastao i čiji svaki kutak poznaje. Gledao je lepotu koju je i sa svojim sinom nekada obilazio pokazujući mu svaku stazu, svaki bivak, svaku krivinu, svako mesto, gde se mogla naći divlja jagoda, malina, borovnica. Pokazivao bi mu proplanke i mesta u pojedinim šumama gde posle dobrih kiša mogu nići pečurke lisičarke, vrganj, ježica, crna truba, sunčanica i mnoge druge vrste kojima su ove šume i proplanci bili prebogati. Lešnika je bilo u izobilju ako je bila rodna godina i ako, kako se verovalo, ne zagrmi na svetog Iliju. Sve je to gledao ali ovoga jutra sa nekom tugom u srcu i duši. Nadao se da sve ovo sanja, pa će mu kada se probudi biti milo i da će svima svoj san ispričati a oni će se čuditi i smejati tome.

Njegovo nadanje da je sve san bilo je kratko. U stvarnost ga vrati ženino dozivanje sa vrha livade da dođe kući jer se ovo dvoje pakuju. Odmahnu rukom i oseti još snažniji bol u grudima nego što ga je osetio sinoć. Sva lepota ispred njega odjednom nestade. Sve posta mutno i sivo. Uzdahnu duboko, nasloni se rukom na panj i ponovo izvadi kutiju sa duvanom. Sunce je već dosezalo svoj najveći zenit toga dana i bilo je izuzetno prijatno za ovo doba godine a on se osećao kao najusamljeniji čovek na svetu.

nastaviće se…