Moj grad (treći deo)-Ilija M. Popović – Pop

Potražio je neka stara mesta, no njih nije bilo. Definitivno je sve drugačije. Ipak je prošlo skoro trideset godina od kako je posledni put bio ovde. Ništa, svratiće u neki od kafića koji su mu bili uz put. Kako je na koja vrata ulazio zapljuskivao ga je turbo. Nigde se nije puno zadržavao jer takvu vrstu neukusa nikada nije slušao.Bilo mu je čudno da ga ima u tolikom obliku u gradu. Koliko se on seća nekada se to slušalo samo na dva tri mesta. Vremena je imao na pretek i krenu da obiđe baš sve locale I nađe gde se sluša nešto iole normalno. U starom delu grada, začu glasnu muziku. Priđe bliže, proviri kroz vrata, vide da nije baš neka gužva i on uđe. Sede za šank i na pitanje konobara šta želi odgovori: “Neku domaću rakiju”. “Od rakija imamo: šljivovicu, lozu, kajsiju, dunju, klekovaču, stomakliju”. “Ok može klekovača” reče i okrenu se da vidi bend koji je stajao u ćošku kafića. Trojka. Devojka vokal, jedan momak gitaru, drugi usnu harmoniku. Svirali su blues. Slušao je ovakvih bendova tamo gde živi, ni sam ne zna koliko, ali su mu ovo troje bez obzira na loš engleski zvučali bolje nego i jedan koji je čuo pre.

Vreme je odmicalo. Ređala se čašica za čašicom, ali uvek je mogao dobro da popije, te se nije brinuo. A i ovaj alkohol ovde, kod kuće, nekako je lepši, blaži i pitkiji. Bolje se podnosi. Posle svake kompozicije je aplaudirao i vikao na glas “Bravo deco”. Slao im piće, klatio se na stolici, udarao rukama po šanku i nogama u ritmu i stvarno uživao. Raspitivao se kod konobara za neke ljude, ima li još negde neko mesto gde dolaze malo stariji, gde se sluša dobra muzika i slišno. Ovaj nije znao ni za jedno ime koje mu je rekao. Za pojedine mu reče da mu se čini da nisu među živima, ali ga uputi na nekoliko kafana gde isključivo dolaze stariji čaršijaneri, pa ako ih tu ne može naći, onda, oni verovatno i ne izlaze. Da je bar sačuvao neke brojeve telefona, pa da sada nazove, ovako se može samo nadati da će nekoga ipak sresti.

Napusti kafić, ostavi konobaru pozamašan bakšiš i uputi se u jedni od kafana za koje mu je jubazni konobar rekao.

Kako se na koja vrata pojavljivao, svi su buljili u njega. Tako je kad se neko novi pojavi u kafani gde su svi kao porodica. Znao je on kako se u kafani dolazi do informacija. Naručivao je piće za sve i raspitivao se za njegove prijatelje. I naravno, kada je čašica u pitanju, i priče su opširnije i kvalitetnije. Saznao je da su neki, kao i on otišli iz zemlje,te da se retko vraćaju. Saznao je da su se pojedinci odselili u druge gradove, a da su neki od njegovih prijatelja, na žalost preminuli. Obišao je par kafana i na svakom mestu dobio isti odgovor.

Vraćao se kući polako. Bio je jako tužan, uprkos relativno lepoj večeri u gradu. Razmišljao je o svemu. O tome, zašto je došao, o prijateljima, o muzici. O tome šta da uradi. Pa on više ovde nikoga ne poznaje, a ne poznaje ni njega niko.

Odluči – otići će sutra u neku agenciju, kod nekog advokata ili šta već i dati da se kuća proda, pa onda prvim prevozom do glavnog grada, na avion i nazad kući. Vratiće se tamo gde bar nekoga ima. Ovo više nije njegov grad. On više ovde nema nikoga.

nastaviće se…