Moj grad (šesti deo)-Ilija M. Popović – Pop

Poče od flaša ispred i oko stepenica. Pobrisa metlom sav lom i sve to stravi u neku praznu kantu od jupola koju je pronašao u šupi. Podiže ogradu, nakači je na metalne stubove i uz veliki napor zabi klin od kapije u rupu na zemlji koja je bila predviđena za to. Sada je sve stajalo na svom mestu, a može i da se zaključa. Nekom starom, tupom i zarđalom ručnom kosom, pomlati korov ispred i iza kuće, pa sve to stavi u velike crne plastične kese koje je kupio. Pobrisa brezovom metlom otpad, sitno kamenje, otpatke od pale fasade i mnoštvo nekog smeća koje je vetar verovatno nanosio svih ovih godina te i to ubaci u kese. Natovari sve na kolica, ali vide da je guma od neupotrebljavanja ispustila, te on sve morade na ramenima iz nekoliko puta da odnese u kontejner, koji se nalazio, činilo mu se, bar kilometer od kuće.

Iznese iz letnje kuhinje koja se nalazila na kraju dvorišta, neku staru ali još upotrebljivu običnu klupu bez naslona i stavi je na mesto ispred stepeništa, baš tamo gde je godinama stajala, otvori pivo i skoro ga ispi do kraja. Baš se dobro umorio, ali pogleda oko sebe i sa zadovoljstvom konstatova da sada sve izgleda mnogo bolje. Vidi se da tu nekog ima. Proviri u hodnik da osmotri koliko ima sati i vide da bi se trebao spremiti i krenuti na ugovoreni sastanak. Ispi ostatak piva i uđe u kupatlo da se dobro izriba. Bio je prljav kao da je izašao iz rudnika.

Istušira se, začešlja kosu, koju nikada posle pranja nije sušio, iz njemu nekog neobjašnjivog razloga, no njegov otac je to isto radio pa je verovatno tu osobinu pokupio od njega. Obuče se, zaključa vrata od kuće i kapije, uze torbicu, prebaci je preko ramena i pođe prema mestu na kojem se trebao videti sa njom. Ima još dosta vremena, ali on će popiti još jednu kafu, jer mu se jutrošnja baš svidela.

Kao i uvek išao je lagano. Krenuo je okolo, ulicom pored stare crkve, da proveri je li se tamo nešto promenilo. Drveće kestena je još uvek stajalo, samo sada sa velikim krošnjama ispod kojih je bila neprekidna hladovina sve dokle je drvored dosezao. Kesten bi u skorije vreme trebali biti zreo, pomisli i seti se lika koji je davnih godina ispred bioskopa prodavao pečeno kestenje. Dobro ga je poznavao a saznao je da je i on davno otišao u inostranstvo, samo u neku evropsku zemlju. Iza svake fasade, drveta, kapije, klupe, iza svega što vidi, izlazile su uspomene, kružile oko njega i ulazile u njegov um bez pitanja. Nije se branio. Sve one su mu bile drage, i one dobre i one loše. Bile su njegove.

Stigao je u kafe. Nije bila gužva kao jutros. Imalo je mesta, ali on nekako po inerciji ponovo ode na isto mesto na kojem je sedeo jutros. Pogledao je na sat i pomislio da bi možda bilo dobro da je negde sačeka pa da zajedno dođu, ali on nije znao sa koje će strane doći. Sada je udata, ali u kom delu grada, to nije znao. Seo je okrenut leđima jedinoj strani sa koje je, po njegovom mišljenju ne bi trebalo očekivati, a to je strana na kojoj je bila njena kuća. Naruči jednu Illy kafu, mineralnu vodu, skide torbicu, stavi je na susednu stolicu i pokuša da bude smiren mada mu to nije polazilo za rukom.

nastaviće se…