Moj grad (sedmi deo)- Ilija M. Popović – Pop

Otpio je nekoliko gutljaja kada oseti ruku na desnom ramenu. Malo se prenu od iznenadnog dodira, ustade i vide nju kako stoji pored stolice na kojoj je sedeo. Usne ispod kojih su sijali neverovatno beli zubi, koji su činilo mu se danas svetleli više nego je to pamtio, razvlačile su se u veliki i iskreni osmeh. Pruži joj ruku i ponudi da sedne. „Radije bih da malo prošetamo“ reče ona ne skidajući osmeh sa lica.

On pozva malu nesnalažljivu i frustriranu konobaricu, plati račun, uze torbicu sa stolice i pokaza rukom napred što je značilo da je spreman da sa njom pođe u šetnju.

Kao po dogovoru krenuli su prema reci. Razmišljao je šta da joj kaže, kako da započne razgovor. Mnogo toga je imao za reći ali jednostavno njegov jezik je bio vezan i on je ćutao gledajući je krišom kajičkom oka. Ona prekide tišinu i poče prva pričati i zapitkivati. Pričala je o svemu i pitala ga je o svemu. Sećali su se nekih događaja, svojih prijatelja, vremena koje im je donosilo toliko radosti kada su bili mladi, smejali su se nekim događajima dok jednog trenutka ona nije izustila: „Zašto si me ostavio?“ Rečenica ga je pogodila kao grom, nije očekivao ovo pitanje, pogotovu ne ovako iznenada i ovako direktno a posebno posle toliko godina. Da je ne vide, da je bar nije zvao, da se bar nisu sreli, možda bi mu bilo lakše, ovako sada hoda pored nje ne znajući šta da odgovori. Znojio se, nestajalo mu je vazduha, noge su ponovo počele da mu otkazuju i osećao se kao da će istog trenutka da ispari i da nestane. A poželeo je da nestane. Da ga baš ovog trenutka neka sila uzme i premesti na neko drugo mesto gde ne bi morao da odgovara ni na kakva a naročito na ovako teška pitanja. Pokušao je da se priseti onih rečenica koje je spremao godinama i koje je ako se nekada sretnu planirao da joj kaže ali one mu ovoga puta nisu padale na pamet. Ničega nije mogao da se priseti ama baš ni jedne jedine reči.

Činilo mu se da je prošla čitava večnost kada je izgovorio: „Nisam… nisam te ostavio, samo sam otišao na kratko, ali evo, dogodilo se… Oprosti mi“ rekao je kao da mu je deset a ne pedeset i kusur godina. Mozak mu je radio ubrzano „Da sam te video i da sam ti rekao da idem, a da si stala ispored mene i da mi ne daš, nikada ne bih otišao. A morao sam otići. Znaš i sama kako je stanje bilo u zemlji“ Sada je govorio ono što oseća. Govorio je jedinu čistu i pravu istinu, pa kako god ona njoj zvučala. „A šta da ti oprostim? Ti si otišao, ja sam ostala. Dolazila sam kod tvojih roditelja danima i raspitivala se, dok je tvoja majka plačući gledala u mene ne znajući šta da mi kaže. Bilo je perioda kada sam te mrzela više nego ikoga na svetu. Pa iz te mržnje htela sam da se spremim i da pođem za tobom, da te nađem, da te samo zagrlim, a onda sam shvatila da moram da se pomirim sa tim i da svoj život nastavim dalje bez tebe. Dugo mi je trebalo da se pomirim sama sa sobom i sa tobom. Dugo nikoga nisam imala. Dugo. Onda je vreme prošlo, upoznala sam dobrog čoveka, udala se, rodila decu i s vremena na vreme mislila o tebi i potajno priželjkivala da te vidim bar još jednom. I evo – tu smo.“ Govorila je još, govorila je tiho i smireno, govorila je dugo i o svemu. Govorila je kao da su sve ove reči bile duboko sakrivene negde u krajičku njene duše i samo čekale momenat da se istovare baš ispred onoga za koga su ovoliko vremena strpljivo čuvane.

nastaviće se…