Moj grad (prvi deo) -Ilija M. Popović – Pop

Stigao je vozom oko prepodneva. Sišao je, na njemu poznati peron, i uputio se laganim korakom prema gradu. Nije žurio, iako je želeo da što pre vidi rodnu kuću. Daleko je do grada, ali on neće uzimati taksi. Nije imao mnogo stvari. Nešto malo za preobuku, sve u malom koferu na točkiće. Uđe polako u grad, kroz poznate ulice i trotoare. Odmah je video da se dosta toga izmenilo. Na nekim mestima je zastajkivao, tražio njemu poznate zgrade i prodavnice, no većina njih nije bila na mestima na kojim ih je ostavio. Svaki ćošak i svaka ograda je za njega imala neki značaj, i čuvala neku od uspomena. Neke uspomene očito nisu više bile tu.

Otišao je davno. Morao je. Ovde za njega nije bilo posla, a rat je kucao na vrata. Daleko od toga da je bio kukavica, ali mu se nije sviđalo u kom pravcu njegova zemlja ide. Znao je da ako ostane ovde, ništa mu neće vredeti sve škole i doktorat koji je dao sa zavidnom ocenom. Roditeljima je bilo teško kada im je saopštio da odlazi daleko, preko okeana, ali su ga podržali u njegovoj odluci. Sakupili su svu ušteđevinu koju su imali i dali mu. On je imao nešto svog novca i otišao je ne znajući tamo „preko bare“ nikoga. Čak nije znao ni u kojoj će se zemlji zaustaviti. Majka je plakala danima, a otac je bežao u improvizovanu radionicu u dvorištu i pokušavao radeći da ne misli o tome kako njegov jedini sin nije više sa njima. Nisu mogli imati više dece. Ona je i ovu trudnoću jedva iznela.

Nije mu bilo lako, radio je svakakve poslove, ali se na kraju trud isplatio. Zaposlio se u kompaniji koja je bila poznata u celom svetu. Radio je svoj posao.

Tehnologija je vremenom napredovala pa su ga roditelji mogli videti preko računara koji su kupili na rate pomoću zabrane na penziju. Bili su puni sreće što su se mogli čuti i videti sa snajkom, inače švabicom. Majci iz početka nije bila simpatična jer nije naša, ali joj je muž objašnjavao da je i Vuk Karadžic imao švabicu za ženu, pa jel’ to bilo loše. Malo se umirila, ali kada su dobili dve ćerke i jednog sina, i kada su svima dali naša imena, bila joj je draža nego da je imala svoju kćer. Išli su dva puta kod njih tamo, ali oni nikako nisu dolazili ovde. Zvali su ih da se tamo presele i da sa njima žive, ali majka nije htela ni da čuje. Gde će ona svoju kuću napuštati, nego i oni da dođu, a ona će kuću za njih čuvati. Otac miran i povučen čovek, nikada nije hteo da joj protivreči, pa se sa njom zajedno vratio kući. Životarili su tako još neko vreme, a onda je sin za svako od njih dobio po dva ili tri dana da dođe da ih sahrani. Jedva je stizao da sve obavi i da se na posao vrati.

Dakle on danas dolazi da vidi šta je sa kućom. Razmišljao je da je malo sredi i ako Bog i sreća da, kada se penzioniše, ponovo dođe i tu provede penzionerske dane. Žena se nije slagala sa tom odlukom, ali je on mislio da će je ubediti, samo da je privoli da bar jednom dođe i vidi svu lepotu življenja u malom gradu.

nastaviće se…