Moj grad (peti deo)-Ilija M. Popović – Pop

Ona stade, zagleda se ali ne reagova. Priđe joj bliže “Zar me ne poznaješ?” reče i skide naočare za sunce. Skide ih i ona i oboma se usne razvukoše u široki osmeh. Zagrliše se, poljubiše u obraze više puta, pa se onda zagrliše ponovo još čvršće i još prisnije. “Pa ne bih te poznala sto godina, promenio si se, malo si osedeo i malo ugojio” reče mu preko velikog osmeha na usnama. “Misliš malo više osedeo? A ja tebe poznao odmah. Takve te se sećam. Ostala si lepa i uvek tako moderna i mladalački obučena.” Ona se malo zacrvene. Odavno joj niko nije uputio kompliment, ali od njega je mogla to i da očekuje. Uvek je bio slatkorečiv i uvek je to radio baš kada treba. Znao je trenutak kada i šta da kaže. Tu je, pomisli, ostao isti. Stajali su neko vreme, razgovarali o svemu. On joj reče zašto je došao, gde radi, kako mu se zove žena i koliko dece ima, ona njemu da je ostala u gradu, da se udala da ima dva sina, i unuke je dobila i da radi tu u gradskoj biblioteci. Dogovoriše se da se predveče nađu na kafi i da o svemu popričaju polako jer je ona sada žurila da odnese neke papire u opštinu. Ok, naći će se ovde u ovom kafeu predveče kad prođe ova vrućina i bude prijatnije za sedenje. Zagrliše se ponovo i raziđoše. Ona ode prema opštini a on ostade da gleda za nom sve dok nije ušla u unutra. Telom mu rođoše žmarci! Zar on to prema njoj još nešto oseća? Voli li je još uvek? A ne…to je samo od iznenadnog susreta. Matori su ljudi, prošli su pedesete odavno, nije to više to. Ili jeste? Stajao je tu minitima i nije se pomakao, a onda krenu prema kući. Zaboravi i na agenciju i na prodaju i na sve prijatelje koje je tražio. Ni o čemu više nije mislio. Sreo je nju.

Seća se: kada je pošao u Ameriku, nije joj rekao. Nije mogao. Znao je da ako ga zagrli i pogleda očima koje je toilko voleo, on neće otići. To ga je bolelo godinama. Boli ga evo i sada, dok se tromo kreće kroz gradske ulice sa prekrštenim rukama na leđima. Mislio je, pozvaće je telefonom, objasniće, zatražiće da mu oprosti, i što je više razmišljao o tome šta da joj kaže, jer nije nalazio prave reči, dani, meseci pa i godine prolazile su i on joj se nikada nije javio. U grudima mu se steže sve jače. Dobiće infarkt. Mora se smiriti. Srce mu je toliko lupalo, činilo mu se, da su ga i prolaznici mogli čuti.

Jedva nekako uđe u dvorište. Noge ga nisu slušale i jedva je pokušavao da se drži uspravno. Pridržavajući se za gelender sede na stepenice ispred ulaza u kuću i duboko udahnu. Zar u ovim godinama to može ovako da drmne. Nije verovao.

Nakon dugog sedenja reši da malo pospremi ovaj silni rusvaj i ruglo oko kuće. Ode do obližnje prodavnice, kupi kese za smeće, nekoliko piva da stavi u frižider i nešto malo suhomesnatog, jer nije baš raspoložen za spremanje i ako je bio pravi majstor u kuhinji, što je jedan od razloga zbog kojih je privukao svoju sadašnju suprugu. Da, nju je jako voleo, kao i ona njega. Bio je u stvari takav tip koga nisi mogao da ne voliš. Uvek predusretljiv, veseo, nasmejan i nadasve jako društven. Umeo je da se naljuti i da plane, ali to je kratko trajalo i vrlo se retko dešavalo. Bio je dobar muž i otac. Dobar kolega i prijatelj, te su ga tako poštovali i cenili svi koji su sa njim imali bilo kakav kontakt.

Ovakvim emocijama koje su ga danas drmale, nije se nadao. Mislio je da je sve to prošlo s’ godinama. Postojali su periodi kada o njoj nije razmišljao nikako. Imao je skladan brak, pametnu i dobru decu, a ovo danas? Ovo ne ume da objasni, a još manje da kontroliše. Zato je dobro da malo nešto uradi oko kuće, da skrene misli.

nastaviće se…