Moj grad (osmi deo)-Ilija M. Popović – Pop

Slušao je i upijao svaku reč, sve što mu je rekla. Svaka izgovorena reč ga je udarala po licu, leđima, po celom telu kao korbač. Bila je iskrena, otvorena, bila je onakva kakvu je i pamtio: hrabra i otresita.

Nije imao nikakvu odbranu niti bilo kakav odgovor ni na jednu izgovorenu reč. Ćutao je i gledao ispred sebe. Nije imao snage da je pogleda i da joj bilo šta kaže. Bio je poražen pred istinom. Vraćao je u svojoj glavi vreme nazad, pravio je kombinacije gde ne bi bilo onako kako je bilo, ali uzalud. Ovo pred njim je sada ona i ovo pred njim je njegova krivica. Sada, ali tek sada je potpuno bio svestan šta je uradio. Nije se često stideo, jer iskreno i nije imao zbog čega, ali ovaj put obrazi su mu goreli. Ovaj put se stideo više nego ikada u životu.

Skupio je snage i umesto bilo kakvog odgovora okrenuo se prema njoj i onako vidno crvenih obraza slegao ramenima i razvukao usne u najkiseliji osmeh koji je ona ikada videla. Zagleda se u njegovo lice i poče glasno da se smeje a on je je još uvek stajao kao hipnotisan. Nije mogao da se pomeri. Pomilova ga po obrazu i blago mu reče: „ Čekala sam dugo da ti sve ovo kažem. Uvek ću te pamtiti kao nešto lepo što sam imala u svom životu. Ali ja sada imam porodicu, dobrog supruga, divnu decu i još divnije unuke, i volela bih da ostanemo prijatelji ako je to moguće“ „Drugo ništa ne bih ni očekivao“ izgovori sa velikim olakšanjem.

Zagrljaj je bio čvrst, iskren i dug. Pozdravili su se i rastali baš na raskrsnici gde su se više puta rastajali i do koje je on nekada pratio. Stajao je i gledao za njom. Ona se okrenula još jednom široko mahnula rukom nasmejala se i nestala iza velike drvene kapije njene kuće.

Krenu dole prema gradu sa namerom da svrati u bircuz u kojem se sinoć najviše zadržao i tu s nogu popije nešto žestoko. Usta su mu bila suva i u glavi mu je kljucalo. Ubeđivao je sebe da da je sve u redu, ali je osećao da ona iz njegovog srca još nije otišla i da on prema njoj još uvek nešto oseća. Mora ovakve misli isterati iz glave. Mora se ponašati kao zreo čovek, upravo onako kako mu je i sama rekla i kako u stvari I treba da se ponaša čovek njegovih godina. “Imaš svojoj porodici, misli o svojoj ženi i deci” pomisli u sebi i ta ga misao vrati u stvarnost. Činilo mu se da je nekakav veliki teret svalio sa svojih pleća i da ga više ne žuljaju misli od kojih nikako nije mogao da pobegne svih ovih godina.

U bircuzu preko puta pijace bila je gužva. Sva tri stola na terasi bili su puni a galama se čula do druge ulice. Svrati, naruči domaću rakiju, iskapi je i poruči još jednu. Sede na visoku stolicu za šankom i reče konobaru da odnese piće celoj kafani. Konobar uze malo zvono koje je davalo znak da je neko naručio piće za sve, i sa njim zazvoni nekoliko puta. „Pita Amerikanac šta pijete“ reče. Svi se okrenuše prema njemu i digoše čaše u znak pozdrava. Eto on je u svom rodnom gradu postao Amerikanac.

Osećao se tužno. On više nije pripadao ovde. Od svega što je imao ostala mu je samo rodna kuća. Zidovi puni uspomena, ulice pune sećanja i velika praznina svuda oko njega. Popiće još neko piće pa na spavanje. Sutra će doneti konačnu odluku šta će uraditi u vezi kuće, no činilo mu se da odgovor već sada zna.

nastaviće se…