Moj grad (deveti deo)-Ilija M. Popović – Pop

Ustao je sa nekom neodređenom glavoboljom. Sišao je u dvorište i seo na klupu ispred stepenica. Bilo je prijatnih osamnaestak stepeni i osećalo se da će i današnji dan biti jako sparan. U komšiluku se od ranog jutra čuo cilkular. Ljudi su spremali ogrev za predstojeću zimu. Već odavno se odvikao od ovakvog zvuka, ali nekako mu to jutros nije smetalo. Seća se da je sa svojim ocem i on od malih nogu svakog septembra pre polaska u školu strugao, cepao i slagao po deset metara drva u šupu. Taj posao mu nikada nije teško padao jer je voleo da loži vatru i da mu u kući bude uvek toliko toplo da je mogao da se šeta u majici sa kratkim rukavima i bosonog čak i po velikom januarskom minusu. Seti se i kako se pomoću velikih merdevina peo sa ocem na krov da očiste dimnjak tegom i četkama koje su zajedno pravili i majke koja je gotovo uvek stajala sa sklopljenim dlanovima i molila oca da ne penje dete po krovu jer može pasti. Otac je odmahivao rukom , govorio kako on više nije dete i nastavljao da radi započeto. A eto sada ovde nema nikoga. Još malo pa ni on više neće biti ovde.

Razmišljao je da li da ode na jutarnju kafu a potom i negde na doručak, ali nije imao snage da se pomeri. Ustade i krenu ka kupatilu da proba tuširanjem da se malo osveži.

Dok je bio u kupatilu razmišljao je o kući. Odlučio je. Ipak je neće prodati. Neka je. Njemu je njegov otac ostavio, ostaviće je i on svome sinu, pa neka ovaj sa njom, kada njega jednog dana ne bude, radi šta mu je volja. Da, tako će uraditi i to će im saopštiti čim se bude vratio kući.

Nazva železničku stanicu da upita kada ima voz prema glavnom gradu. Mora požuriti da se spremi ako bude uspeo da stigne na avion bar do neke destinacije u Evropi pa onda sledećim letom za Washington. Uzeće nešto usput da pojede, ali nešto nije ni bio gladan.

Da, to je to. Konačno je doneo odluku i nema više razloga da se ovde zadržava. Zatvori sve prozore na spratu i prizemlju, spakova stvari u kofer, izađe i zaključa dva puta ulazna vrata. Taksi je već čekao ispred. Ovoga puta neće ići peške. Video je gotovo sve što ga je interesovalo, a i biće mu mnogo lakše da ne mora ponovo da se priseća bilo čega. Zaključa kapiju, stavi ključeve u torbicu, zastade na trenutak ispred kuće da je još jednom dobro osmotri i teška srca uđe u taksi. “Na železničku stanicu molim.” Vozač napravi pun krug, on pogleda kuću još jednom, osmotri školu, njegovu ulicu, obrisa suzu koja je krenula i duboko uzdahnu. “Izgleda gotov odmor prijatelju” reče mu taksista. “ Da, gotov je” odgovori tiho.

Voz je već stajao u peronu. Kupio je kartu i popeo se u vagon. Nije odmah otišao da potraži sedište već je stao pored prozora da još jednom osmotri svoj rodni grad koji se nazirao iza gustog drveća i velike nove crkve pored reke.

Voz je krenuo, i on je počeo da plače. Niti je mogao niti je hteo da zaustavi suze, niti ga je bilo briga da li ga neko vidi. Stajao je dugo i plakao još duže. On se više nikada neće vratiti u svoj rodni grad.

Srbiju je od 2000. godine do danas napustilo čak 650.000 stanovnika, što je oko devet posto ukupnog stanovništva naše zemlje. Prema nekim podacima zemlje regiona je napustilo oko 7,3 miliona stanovnika, uglavnom obrazovanih ljudi a istraživanja pokazuju da bi se 24% stanovnika iselio i sada da ima priliku za to.

KRAJ