KNJIGA O COVEKU KOJI PISE KNJIGU. 1. DEO

Dugo sam vec pokusavao da u svom zivotu promenim nesto. Nepregledni niz dana koje karakterise odsustvo bilo kakvog smisla. „Prerano sam poceo tragati za smislom“-nasmejah se u sebi. Da li je luda slovenska genetika u pitanju ili me vec hvata kriza srednjih godina? Ostala mi je u secanju jedna recenica Nikite Mihalkova :“ Zapadnjaci se stalno pitaju kako ziveti, mi na Istoku zasto ziveti.“ Verovatno otud moja opsesija svrhom. Sve mi se nekako cini da uludo trosim dane.

Godinama vec u sali govorim da pisem knjigu. Na pitanje kada ce vise, odgovaram „samo sto nije.“. Moja teorija celog zivota je da je knjigu lako napisati. Sam cin pisanja najmanji je problem. Kada se glava i dusa napune gomilom procitanog, vidjenog, , dozivljenog, odbolovanog, knjiga vise nije stvar izbora. To mora iz coveka provaliti i pisanje knjige je samo onaj dosadni deo sedenja i nizanja recenica koje su u ljudskom bicu odavno vec slozene. E, sad. Ono sto muci mene pisca je pitanje imaju li te recenice nekakvog viseg smisla. Da li ce reci neke nove istine ili neke stare na novi nacin? Da li ce pokrenuti nesto u nekome? Imam li moc da recima prenesem emociju? Imam li moc da recima pokrenem lavinu? Duboko sam ubedjen da imam. No, za dobru radio vezu pored ispravnog predajnika potreban je i prijemnik nastelovan bas na tu vrstu talasa. Da li to mogu uspostaviti ni sam ne znam. Vreme ce pokazati.

Drugi problem koji pisanje knjige nosi je disciplina. Toga sam se plasio. Ne bih bas mogao da se pohvalim tim segmentom. To sam od starta znao i kao sto to obicno biva, problem koga smo svesni, na kraju se ispostavi, i nije problem. Uveo sam sebi svakodnevnu rutinu pisanja i zaista mi vise ne predstavlja problem. Naprotiv, svakodnevno pisanje pricinjava mi zadovoljstvo i ventil kojim ispustim visak emocija i svakodnevnih frustracija. Pravo je cudo koliko toga se napise ako se pise svaki dan. Dani se nizu a gomila napisanog polako, ali sigurno raste. Nije svaki dan isti kvalitet napisanog, ali to, u sustini, nije ni bitno. Kada covek dodje do tacke u kojoj smatra da u sebi ima nesto sto treba podeliti sa svetom, najbitnije je da to i ucini. Da prekoraci barijeru i izbegne zamku pisanja onoga za sta je siguran da bi ljudi rado procitali. Mora doneti i ispricati svoju pricu u kojoj ce se ljudi pronaci ili nece. Ne da se pronalazi u tudjim ocekivanjima.

Jos jedna stvar me iznenadila. Poznat sam u svom okruzenju kao covek koji u kuci skoro nikada ne sedi. Uvek sam ucio, citao i pisao lezeci. Uvek sam voleo imati naliv pero i gledati kako mastilo ostavlja trag na hartiji. Oduvek sam zamisljao sebe kako pisem bas tako. Lezeci. Pokusao sam puno puta i uopste nisam bio zadovoljan rezultatima. Em mi nije islo em bi mi posle par dana to napisano delovalo bas banalno. Prvi put sam pre godinu dana seo za kompjuter i krenuo da nizem reci. Na moje veliko iznenadjenje samo se otvorilo i prica je mene zgrabila za ruku i povela. Do dana danasnjeg samo je pratim. Od silnih svojih prica i tekstova ni slovo nisam rukom napisao na papir. Ovo je moj nacin. Napisacu knjigu o coveku koji pise knjigu, o coveku koji pise knjigu.