KLUPA NA KRAJU GRADA – poglavlje I (drugi deo)-lija M. Popović – Pop
Nikada se na tom nedeljnom okupljanju nije pio alkohol iako je za stolom bilo baš dobrih ljubitelja ove dragocene tečnosti. Ali nekako, bez da se o tome dogovaralo, niko nije voleo da ga pije ujutru. Kafa i dobra priča sa dosta smeha je svima bila dovoljna. Taj dan su se punile baterije za sedmicu koja je pred njima i oni se zato nisu štedeli. Pucale su priče, šale, doskočice, pa se i po nekome oplete onako dobro, ali ljutnje nije bilo, bar ne u onom svađalačkom obliku. Dake nedelja je bio dan za razonodu i druženje i on će za nekoliko minuta već biti na ulici i uputiti se ka kafeu u centru grada da se vidi sa prijateljima.
Devojku nije imao i ako je prikucao tridesetoj, ali ne zato što ga nije interesovao ženski pol nego mu jednostavno nije u poslednje vreme od obaveza i posla polazilo za rukom i da se sa nekom bar upozna. Bio je građevinski inženjer i po ceo dan je obilazio gradilišta a pred samo veče kada se vrati kući onako umoran jedino mu je bilo važno da ode pod tuš i da se posle strovali u postelju. Niti mu se gde izlazilo niti je imao snage za bilo šta. Ova nedeljna kafa mu je bila pravo opuštanje i za njom je čeznuo kao i za devojkom cele sedmice.
Već iz daleka vide da je polovina društva već bila tu. Galama koja se čula od njihovog stola u njemu izazva radost i uz iskren i veliki osmeh on nazva dobro jutro i sede sa njima. Običaj je nalagao da onaj ko zadnji dođe naruči sebi i ostalima ili „uđe u turu“ kako su to oni voleli da kažu, ako je kafa već bila naručena.
I po ustaljenoj šemi, pojedinci su držali govore, pojedinci pričali iste priče kao da ih pričaju prvi put, samo sada sa malim nadogradnjama i uz salve smeha i odobravanja tu se sedelo sve do ispred ručka a onda uz pozdrave svako na svoju stranu do sledeće nedelje.
Pošao je i on, prvo da prođe kroz pijac da uzme malo provijanta, onda do pekare po hleb pa u obližnju mesaru koja je nedeljom radila malo duže i tek tada uz stepenice polako do svoga stana da nešto sebi spremi za ručak. Znali su ga kao dobrog kuvara pa je po često bio pozivan na obližnju reku kada se skupi društvo da „zaljulja kotlić“.
Pope se do svog stana, spusti kese na kuhinjski sto pa ode na terasu da na miru zapali još jednu cigaretu kad začu zvono na vratima. Začudi se ko bi mogao u ovo vreme da ga ometa u njegovom lenčarenju pa sporo ustade i krenu kroz mali uzani hodnik između sobe i kuhinje prema vratima. Otvori vrata i na trenutak mu se učini da vidi anđela. „Dobar dan, izvinite, ali rekli su mi da kod Vas stoji ključ od vešeraja. Ja sam nova komšinica, pa mi treba ako nije problem da mi ga pozajmite na kratko“ Buljio je u nju stojeći na vratima širom otvorenih očiju. „Izvinite što ja ovako nedeljom u ovo vreme…ali…“ reče ona još jednom.
Nema komentara