KACARA

Evo vec drugi dan kako pecem rakiju. Prava jesenja idila. Kazan, kace i burad nalaze se na suvom. U kacari. Bez obzira na dosadnu jesenju kisu uslovi za pecenje rakije su idealni. Ako se na vreme unese dovoljno drva ne mora se napolje izaci 7 dana. Steta je sto ovi fenomenalni uslovi nisu adekvatno iskorisceni. U zemlji besmisla ispecemo tek dvadesetak kazana godisnje. Tek da se podmire sopstvene i potrebe uskog kruga ljudi koji zele znati sta piju. Ni govora o nekoj ozbiljnijoj proizvodnji. Surova srpska realnost.
Kacara je sada objekat sa ovom namenom. Sluzi nam i za skladistenje ogrevnog drveta. Nekada je bilo sasvim drugacije. Bila je to kuca u kojoj je porodica Radovanovic zivela. Kuca sa ognjistem, verigama, crepuljom, sinijom… Kacaru je sagradio Teso Radovanovic. Ocev cukundeda. Pre otprilike 200 godina. U ovoj kacari redom su se rodili Luka, Tesov sin, Mihailo, Miodrag i moj otac Milomir. To nam je ognjiste. Tu su nam koreni. Kacara otprilike vrsnjakinja Francuske burzoaske revolucije. Kapiram da je sustina u ovoj kacari. Ne moze mom ocu i meni bitanga kojoj je ministarsko mesto prvi posao u zivotu, pricati kako smo neradnici i kako moramo vise da se trudimo. Ova kacara je muzej. Svaka generacija je dodavala po nesto u i oko kacare. Neku kacu, neko bure, stalu, kucu, masine… Nista preko noci. Nista na ustrb tudje muke. Zato na nas nemaju efekta gebelsovski mediji. Mozes lagati milion godina. Dzaba. Znamo ko smo. Znas li ti ko si nesrecnice? Znas li otkuda ides i kuda si se zaputio? Da imas neku svoju kacaru ne bi bilo te sile koja bi te u Francuskoj, na proslavi stogodisnjice zavrsetka Prvog svetskog rata, smestila medju pomocno osoblje. Setio bi se da je tvoja kacara Napoleonova vrsnjakinja i malo bi vise licio na coveka.