BRAĆA 1. DEO-Ilija M. Popović – Pop

U ovoj priči nema ništa izmišljeno i ona kao da nema početka, a ipak u njoj sve izgleda nestvarno! Svaka reč ovde ima neprežalnu lepotu i opire se odbacivanju. A lepota je neumoljiva, ne manje od istine.

I kako onda da počnem?

Možda od Mojkovca i mojih prvih saznanja ko sam i o tome kako je tada oskudna crnogorska sirotinja vodila poslednju bitku razorenog srpstva, neće li sačuvati bar spomen o sebi i svom imenu. Topovi se cepaju urlkom, granate komadaju njihove livade, a tela bacaju u brda i oblake. Bije čelik iz neba i zemlje. U ljudskoj krvi kupaju se gora i voda, nema živih da sahrani mrtve. Poslednji okršaj zemlje koja koja je stvorila svoje ime neprestanim ratovanjem u poslednja tri veka i time ište nekazive reči i neviđene slike iz dubine dublje od narodne pesme u kojoj Crnogorci jurišaju na razjapljena ždrela topova i ognjene čelične žaoke mitraljeza. Srbija se rve više no što je kadra jedna zemlja i jedan narod i od nje ne preteče no šaka mučenika koja umiče preko neprohodnih vrleti na milost i nemilost tuđinu.

A đe smo danas?

Dve vojske stoje na svojim granicama, a stigla je i treća, ona što je te zime besomučno kidisala sa kose na kosu i koja nikada nije prošla Mojkovac. Na Badnje veče i na Božić te 1916. godine ne dadoše im naši đedovi i prađedovi pod komandom Janka Vukotića bez obzira na njinu silinu ni okom da trepnu! Ne mogade švaba bez dotle. Ni makac dalje! A evo je danas tu sa one strane granice đe nikad nije bila i sa koje strane nikad nije prošla. Puštismo je, jadna nam majka, da prođe.

Stoje na granicama od tela naših đedova, naših plemena i krvlju natopljenom istorijom. Nema se ko kud povući pa taman da je zemlja i prostranija. Svaki korak nazad je jedno pregaženo pleme, a nema ih mnogo, jedno iznevereno stoleće junačke patnje i podviga, odstupanje od istorijskog mita i jednog epa kojim još prsa blistaju. Jer se može ostvariti sve, i dom i zemlja i država ali ne može ono sa čim se živi, ono po čemu je čoek to što jeste. Srbijanci su svoje kosti odneli u tuđinu a Crnogorci ih ostavili tu i tako i jedni i drugi obraz spasili za sva pokolenja i sva vremena. Da li će to i danas moći. A i čemu? Izvan svog tela, doma i svojih krvnih zajednica oni nisu ono što su bili, što biti moraju.

Vukovi se kupe na proplancima i po svu noć zavijaju i kidaju mećavu urlicima. Iz zaboravljenih grobova ustaju skeleti praotaca i rodonačelnika i idu od kuće do kuće , na svaka vrata kucaju i preklinju da njihove kosti i muke ne ostanu nepokajane. Nema pesme, nema ni žalosti. Trava i gora, kamen i voda – sve stoji. Sve ćuti. Gusle same bez ičijega glasa same bruje po samotnim gorama u sred noći.

nastaviće se…