BRAĆA (deo peti)-Ilija M. Popović – Pop

Ujedinjeni sa Srbijom crnogorci su primili svoju nesreću kao svoju. Srbijanska je samo njina sudbina: propasti a ne pokoriti se. Do poslednjeg metka i poslednjeg čoveka ali za Srpstvo.

Strasti se raspaljuju usred bojne vreve, pokreta naroda, uskrslih legendi, kod ranjenika koji žude da umru na levoj, crnogorskoj strani Tare, na rodnoj grudi , i staraca koji stoje uspravno pod mitraljezima i granatama. Bilo je i njihovo vreme. Za njih je i danas sramota skloniti se metku, a sreća zameniti svojom starom glavom mladu, te umreti gde se ljudi grabe o život i slavu a ne pod ženinim župama. U vazduhu se oseća mit prošlosti. Srpstvo kao borba dobra i zla, junaštvo kao najviša vrlina, narod kao nosilac crnogorske samobitnosti i želja za ujedinjenjem, progres i slobodu. Jedan se narod odlučio na smrt, da bi živeo.

Kome se ja ovo obraćam? Da li zaludu trošim reči? Zašto sve ovo govorim? Ne bih da psujem i ako sam po tome poznat, biram reči, ne bih da budem prek i ako sam i po tome poznat, ali ko će o ovome pričati ako neću ja? Ja sam sa obe strane granice. Sa jedne sam rođen a sa druge sam rastao i kalio se. I sa jedne i sa druge strane je moj dom, moja kuća. Pre par godina sam na istoj toj granici carinskom sužbeniku na pitanje: “Odakle putujete” rekao “Od kuće” a na pitanje “Gde idete?” odgovorio “Kući”. Uljudno mi je vratio dokumenta rekavšu “Srećan put”. Sve mu je bilo jasno i sve je razumeo.

Srbin sam Crnogorac. Srbin sam jer sam Crnogorac. Ne kažem da na drugom mestu nekakvih drugih i drugačijih Srba ima, zlo nas je rasulo na sve strane, ali ja sam ovakav. Nisam Crnogorac što sam Srbin nego sam Srbin što sam Crnogorac. Možeš me ubiti, saseći, smrviti u prah, ali ja sam to što sam. Ne izmišljam ni naciju ni pismo, no sam ono što su moji vekovima bili.

Stižu vremena kada se onima što o sebi, svojim precima i svom postojanju ništa ne znaju, ili ne žele da znaju, čini da možemo preživeti razdruženi. Onima što se u jednoj pameti ne mogu obuti ni jedan jedini dan. Bijemo se sa Bogom i sotonom. Sa svetom i sa sobom. Za malo parče ničega u zemljama koje propadaju. Umiremo li mi ovo kao narod? Crbija i Crna Gora su danas taoci nekolicine bahatih i neukih spodoba koji od vlasti žele samo to da na njoj i oko nje ostanu što duže. Sve se skamenilo. Voda i gora. Kolebaju se zemlja i nebo. Sleglo se sve u pustoš. Nebo zagušeno, groblja tesna, zemlja zacrnjena. I kao uvek, kada se odlučuje o sudbini naroda, pokreta ili ideja, sukobe podjaruju lične zađevice, zamršena nadgornjavanja, nedokrajčeni računi.

Ovo moje kazivanje trebalo je da bude o ljudskim strastima i idejama, preobražavanjem jednih i drugih, o zemlji koja se izrazila moralnom kategorijom, čojstvom i junaštvom, o narodima koji su ostavili mitski zavet. O onima koji su u određenom momentu svoje istorije pokazali svu lepotu žrtve, vere i nade u budućnost. O jednoj neraskidivoj vezi između dva naroda. O vezi među braćom.

Ovu priču posvećujem odredu Popovića koji su dali svoje živote na Mojkovcu, mojim đedovima, Iliji Popoviću čije ime nosim i Veljku Bulatoviću majčinom ocu,kao i mom ocu Miliću. Ljudima koji su me naučili ko sam

Naše bratstvo i dalje stoji na Mojkovcu. Nadam se da ima onih koji to i danas vide!