BRAĆA (deo četvrti)-Ilija M. Popović – Pop

Baš pod samim Mojkovcem , tamo gde se vijugavi put spuštao na gaz Tare, nalazio se tada, a i dugo kasnije drveni most. Reka se tu gotovo uvek, a pogotovu o kišnim danima, razlivala i plavila čitavi lug na levoj obali. Most je na brzinu sagradila crnogorska država posle rata sa Turskom oko 1912. godine. Do tada tu nije bilo nikakvog prelaza, a nešto uzvodnije je bila granica sa drugom državom i dve zakrvljene vere pa se nikom nije ni radilo o tome da ih povezuje. Plavetna, gusta od mutnoće i stravična kao mora, ćitljiva Tara je svaki čas most kidala, te su ga ovi stalno krpili. Ti mostovi što ih ljudi sagradiše, a stihija stalno razgrađivala, su plod neprestanih napora, da budu makar i ta tanušna kopča spajanja između dva bratska naroda, a evo na Badnje veče i na krvavi Božić te 1916. godine, do njega je stigao rat. Iznad njega na kose mojkovačke i na Bojnoj njivi, čekaju starci i dečaci, kljakasti i samohrani promzli od hladnoće ali spremi da pokažu da im je stalo do vere i imena, jezika i krvi, do pesme i pasišta, do vode i vazduha, do duše srpske. Žuri i omanja gomila žena. Združila ih briga za svoju a i bratsku zemlju i muku. Muškaci im govore da se vrate, da imaju šta drugo činiti no one ne slušaju, ne odustaju. Skoro sve su u crnini. U Crnoj Gori crnina se nikad nije skidala, a žene su uvek imale koga i za kim žaliti, jer tu smti i pogibije nikad nije nedostajalo. Sa srdžbom i kletvama one skoro da otimaju iz ruku đece oružje.One će u boj, one će ovu silnu najezdu i tutnjavu koja se čuje iz daljune svojim telima da zajaze. Nije ovaj boj ovde neka novina pa da su one zbunjene. Ovde je rat od pamtiveka. I nisu ga vodili samo muškarci. One su uvek bile tu, prativši svoje u bojeve. Nose hranu, neguju ranjene. Sada su bojevi na srpskim zemljama i one opet iskoračuju sa torbama hrane, sa darovima, porukama, umorne od puta i bremena, postojane i jake, no pomalo ozlojeđene na svoju sudbinu. Njima niko ne da starešinstvo ko da su samo muški dostojni oružja. Pa ipak one su čuvarice bratstva i doma. One su sada na međi postojbine bez bojevog oružja. Ali sa oružjem drugim, najstrašnijim – kletvom i ukorom. I one ovde brane sebe i sve svoje u sudaru sa osvajačem.

U to vreme, nekako kao i u današnje, na Crnogorskom dvoru svetla su pogašena, svi izlazi zabravljeni i vlada samo samrtni strah od pada vlasti. U obamrlom dvoru ključa od spletkarenja, sumnji i nagađanja. Laskavci i razmetljivci , plaze, palacaju i njuškaju. Tamo dole je narod. Iskvavljen, ispošćen bojevima i glađu, u opancima i getama bez komore i intendanture i s malo ili nimalo opreme, ali koji u damarima svojim oseća važnost momenta. Oni se bore za mit kojim žive. Oni znaju da ne mogu dobiti rat ali znaju da moraju branitii i spasiti i Srbiju i Crni Goru, onu koja nije ni država ni tlo, nego ljudi rešeni da se ne pokori sili, ako životima, ako smrću potvrde mit junaštva i svoje posebnosti.

Tako je bilo nekad, a danas čini mi se sve propada. A sve što propada, propada sramotno. Glavari obezglavljeni, zemlje nesrećne, morali su uzeti sebi dušu i potonuti u malodušnost i izdaju. Oprosti zemljo nepokorena. Zli udes Srbije i ništa bolji izgledi Crne Gore su doveli da i jedni i drugi traže krivce sa druge strane. Od kada je u Crnu Goru, a i malo pre toga, stigla ona treća vojska, protivničke uloge su se pomerile, odnosi usijali. Sudaraju se mitska prošlost i stravična sadašnjost. Ognjevima bukte i munjama se šibaju sa obe strane ganice.

nastaviće se…